Српски сион

с тр . 216.

„орпски сиоа*.

б р . 14.

изборне агитадије, иего у мудроме раду саборском. Пазимо, да до њега доћи узмогвемо. =

Што је добро? Српеким народним поеловицама истумачио др. Данило Трбојевић. (Наохавак.) VIII. Право. Али неслога може настати и нехотице. Будући да је „боље с миром него с чиром", гледаће она обадва, што су се случајно посвадила, да се што прије измире. А настојаће они око мира без судова и тужакања, знајући, да онај „ко се тужи, сам се ружи", и да је „боља мршава намира него дебела парница". Но не ће њима деојици бити главно, да се само за сада помире. Они ће у својој великој љубави према слози и миру настојати, да се једном етечени мир више никада не наруши. Будући пак да неслога настаје највише због тога, што се радо заборавља на разлику изме^у онога, што је моје, а што твоје, трсиће се они, да се та разлика тачно одреди и да се увијек има на уму. Они ће ићи за тијем, да рачун ме^у њима буде у сваком погледу чист, јер је само „чист рачун дуга љубав," док из нечиста рачуна настају највеће задјевице и свађе. Доиста, ружно је видјети кога, гдје се због ту^е ствари с ким свађа. То је исто тако, као ти оно: „Свадили се врапци око ту^е проје". А ево, за што! Позната је ствар, да „гдје ко ниче, ту се и обиче", и да се „сваком своје чини најљепше", па макар оно и не било, Бог зна како, лијепо. Може ко имати само малу кућицу, па опет биће му „своја кућица своја вољица и своја слободица". Будући да је „свак од свога мала господар" и „свак у својој кући краљ," те јер може „у своје воће, кад ко хоће", то је и заисга „боље брати своје вињаге, него туђе грож^е". Може бити туђе и лијепо и мило и свето, али опет „туЈје лијепо, своје најљепше; туђе мило, своје најмилије; ту^е свето, своје најсветије", а то све за то, што

„туђа груда убија човјека," док га је његова, ако је марљиво и савјесно обра^ује, кадра у сваком погледу да уздигне. За то и јест „сваком врапцу своје гнијездо драго", и само „злочест врабац своје гнијездо открива". Због тога, што сватко своје најволи, у чврстом увјерењу, да је „боље своје јаје него ту^а кокош", настоји сватко, да своје и очува. У првом реду гледа свак, да очува своју слободу, као нешто најсветије, што је сваком човјеку на неки начин прирођено. За њу ће многи радо и погинути. И право има. „Док знаш за се, не дај на се!" Не дај да други над тобом господари, а ти да му робујеш! „Боље у гроб, но бити роб!" Али не само слобода, већ у опће оно што је „своје и на олтар од цркве може се тражити"; с тога и за збиља „свак своје тражи". А није то ни тако тешка ствар. Како вам је познато, „У свом је свак јачи". Тако је н. пр. „на свом гнијезду јачи врабац од орла". У опће, „скака је кока на свом сједалу пијетао," и „сваки је прасац у свом обору вепар". За то и видимо, гдје се „и мачка ноктима брани", и гдје „и пчелица своје бранећи живот губи". Па је ли онда чудновато, што и сељак који, кад га хоће с његове њиве да протјерају, не да се тјерати, већ се брани, у јарости довикујући: „Моја ће ми земља крв моју попити."? Ја држим, да није. Туђе се не смије дирати, јер, ето, што може бити ниже од кућнога прага, па ипак, „кућни је праг највећа планина" за свакога онога, ко би хтио силом преко њега прекорачити. Насиље, којим се хоће да присвоји која туђа ствар, може бити двоструко: са знањем онога, коме се нешто проти његовој вољи одузимље, или без његова знања. У првом се случају зове оно отимачина, а у другом кра|ја, а не ваља ни једно ни друго. Треба да онај, који хоће ту|ју ствар присвојити, добро зна, да оно „што је ту|>е, није своје," и да је „од ту^ега човјек штетан и срамотан". То ће му знање много користити. Све ако на име и он мисли, као што — жали, Боже! мисле многи други, да је „свака туђа коза пуна лоја." ипак се не ће полако