Српски сион

Б р . 14.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 217.

мити за ту^ијем, бојећи се, да не би тијем заметнуо кавге и евафе. За то и не ће он отимати другоме његове ствари, јер „што је отето, то је проклето", док „отета блага нестане без трага". А не ће је ни украсти, јер зна, да је „стидније украсти него питати". Украсти је, шта више, ружније и него отети, јер се у отима чини ипак огледа неко јунаштво, које се, само за се, свакоме допада, а у крађи се види само слабост. С тога се обично и не краде по дану, већ по ноћи, да се не види. 8а то бих, макар да не вал.а ни отимачина ни крађа, ипак рзкао свакоме, ко већ мисли, да се мора на непоштен и недопуштен начин туђе ствари дочепати: „Прије уграби, него укради!" Најбоље ће бити свакако, да како год не би сам хтио да ко у твоје дира, не дираш ни ти у ту^е. „Ни ту^ега узми, ни својега пусти!" Из настојања, да више не буде свађе, рађају се којекакве погодбе, писмене и усмене. Све оне вриједе као неко правило, којега ће се оба парца морати у будуће држати, да избјегну сва |ји, и темеље се на задатој ријечи, која се не смије погазити. „Во се веже за рогове, а људи за језик". Истина, „од обећања до извршења далек је пут," али код поштена је човјека „обећато као дато," будући да је „обећање тешко дуговање", те се дата вјера не смије ломити. „Вјеру, ко ломи, вјера ће њега". За то и „боље је не обрећи, него ријеч не држати". „Човјек се по бесједи познаје", и само непоштен човјек кадар је „пљувати па лизати", а „поштену човјеку ријеч је капара", јер он, као „човјек од ријечи," „воли с ногу него с ријечи". Будући да је „ласно говорити, ал' тешко творити," ваља увијек да добро пазиш, што коме обећаваш. Друкчије ће те прогласити варалицом. За то не обећавај никоме што не можеш извршити, ма да се обично држи, да је „обећање луду радовање!" Да, луду; али паметну није радовање, већ жаловање. С тога, ако што продајеш, „драго продај, а право измјери!" Ономе, који купује, биће то сто пута милије, него ако му дадеш

цијене, али кривом мјером измјериш. Исто тако, ако што купујеш, „цигански пога^ај, а поштено плаћај!" Поштен ти човјек никада то замјерити не ће. Што пак једном купиш или продаш, више не можеш распазарити. Јер „што недјеља пазари, да може понедјелник распазарити, свак би трговао". Особита врста погодаба јесу закони, који се од других погодаба, уговора, и т. д. разликују у том, што имају много већу снагу, којом вежу, и јер се много теже мијењају, него остале врсте погодаба Колику вриједност има закон, види се одатле, што „јест закон и у паклу". За то „с очима и са законом не ваља се шалити". „Ко закон ставља, и опслужити га има," јер „залуд се закони пишу, кад се не држе". Него, постављајући законе, ваља особито на то пазити, да они буду добри; „крв учини, а не постави зла закона!" Доброта се пак њихова не састоји у строгости и у мноштву њихову. ■ Тим се постизава редовито баш оно, што се не би хтјело. „Што строжији закон, то више криваца," и „што више закона, то више преступљења". За то они и не смију бити престроги, нити их смије бити превише. Ако је пак већ од прије постављен рђав закон, то га треба измијенити добрим. У том ће случају први закон изгубити своју моћ, јер „пошљедња прву убија". Али то смије бити тек у особитом случају; само „нужда закон мијења". Често се у обичном животу, а и код ученијех људи, замијењује право нечим, што се од права битно разликује, на име са силом. Док је право својевољна нагодба обадвојице људи, који су се нехотице посвадили, дотле не ће сила о каквој вољи ништа ни да чује Или ако она још и зна за вољу једнога парца, за другу доиста не зна. А може бити, да не зна ни за једну вољу. Воља је, како смо рекли, увијек удружена с разумом , с разлогом, а „гдје је сила, ту није разлог", дакле ни воља. То је нарочито у оном случају, гдје се неко због својих повољних прилика узобијести, па не пази ни на што. Само му његова сила и снага лебде пред