Српски сион

Отр. 218

„СРПСКИ СИОН.'

Б Р. 14

очима, а разуман какав разлог, за што ради нешто овако, а не онако, — „то му је девета брига". За то „ако хоћеш кога да познаш. подај му власт у руке!" Одмах ћеш спознати, имаш ли посла с добрим или са злим човјеком. Други је разлог, за што се не смије право замијењивати са силом, у том, што право уништава неслогу, а сила је обично подизке и ствара. „Сила кад је и рат, није брат брату брат". И томе је узрок обично превелика обијест и заслијепљеност. Чега да се силник боји, кад „сила кола ломи"? Коме да се он утјече и клаша, кад „сила Бога не моли"? Тако и видимо често, да „чија сила, онога и царство" и правда и суд, у опће све, док „сила отме земљу и градове". в Ко је јачи, тај и тлачи," те тако мора да кукава „нејачица правду губи". Јер „ако стијена котлуши, јао котлуши; ако котлуша стијени, јао котлуши". „Тешко нејачему" скакако! Али и „ако је сила силовита, ма је мало мјеховита". „Свака је сила за времена". А ево, за што! Што је год „притиснуто јаче, све на више скаче," те тако свака сила наилази на отпор, на другу силу. „Сила гони силу". Ако је малена отпорна сила, она гледа да се појача, да се лакше одупре. А појачава се удружењем више мањих сила. Тако је и јака турска сила, којој није у једно доба могла Јевропа да на пут стане, створила у слабој раји отпорну снагу, која јој на концу може главе доћи. Она и данас још мучи рају и кињи. Али „док је раје и мука, биће и хајдука". Тако видимо на пошљетку, да ако „сила Бога не моли, ал' Бог силу још мање". „Над силом је сила правда," јер „што сила не може, закон оправи". „Јаче право, него мач". С тога не треба никада пазити на то, ко је онај, који нешто говори или ради, већ на то, што он ради и говори. „И ђаво, кад говори право, ваља му дати разлог". У опће се не смије пазити на спољашњост, на нузгредне прилике, већ на оно, што је главно. Треба радити „ја право, ја никако," и то ће бити тијем лакше, што „свак зна, што је право, само не ће". А за што не ће,

то су други разлози. За то „збори право, сједи гдЈв ти драго!" Само немој чинити неправде, јер „ни они, који неправду чине, не воле је!" „Измјери једнако. да је мило свакоме!" Једнако ће пак бити, ако дадеш свакоме његово: „Богу Божије, а цару царево". Или још боље, „омјери о се, 'сваком ће пристати!" Свакако „буди прав, ти си лав; буди крив, нијеси жив", јер само „прав се смије, а крив се крије!" (Наставиће се.)

Из моје збирке. Проповед на Цвети. Јован, 12, 15: Се, Цар^ ткон грждетх, скдА на жревАТН осдн. И ако сам уверен, да без сумње од реда знате повест цветоносне недеље, коју данаске нрослављамо: ипак ми не можете замерити, да вас на тај догађај ма и у кратко само подсетим. Јевреји су наиме неодољивом чежњом очекивали Месију обећанога, о коме су веровали, да ће разорити јарам тиранства римскога, те ће им извојевати еародносиу независност, и народ ће поново бити слободан. Видев чудеса Исусова, светина је очекивала, да ће Он сада и устаничку заставу развити. Знамо, да су Га у два маха хтели прогласити за цара; али Он није жудио за царством земаљским. Па ипак Га сам данашњи свечани Му улазак у Јерусалим нриказује као прав нога Наследника престола Давидова; данаске се испуниле пророчанске оне речи: „се, царћ твои грАдетх, скдд на жрскАТИ оели", само с том разликом, да тај Цар не шћаше да завлада једним само народом, једном државицом тек, већ ће се моћи слава Његова распрострти на читаве хиљадугодишњице и на сва царства по целоме пространу земаљскоме шару. Ову дакле истину рад сам ја данаске да вам у име Божје предочим. I. Христос је оним својим свечаним уласком у Јерусалим заиста хтео показати евету, да је Он истини цар. 0 томе нам