Српски сион

О тр . 220.

„СРДСКИ сион*

Б р . 14.

беда, колико родитеља оплакује јединца свога, колико младих љуба јеца и нариче за својим ногинулим војном? јер сваки рат крви није богме и сваку и најсјајнију победу прати, као тамна сенка, туга и жалост. А колико ли је то друкче било у Јерусалиму! У весеље светине, која клицаше: ..осана сину Давидову", није се могла мешати горчина, јер победоносни Цар није долазио преко лешева у биткама изгинулих јунака . . . победа ЕБегова беше победа душе, радост Му је радост душина . . . сваки Му је корак разносио мирис и благослов на цветној пољани мира и љубави; Он је утирао сузе очајне, разгањао тешки јад! VI. Па познавши тако државу тога великога Цара, дај да видимо сада уједно и то, како ли су Га примили многи тада, а како Га и дапас многи иримају! Једни су, дакако, одушевљено клицали, а други се богме и ругали свету, што Му је на пут чак и хаљине своје простирао. Ваљада је вест о томе и до Пилата допрла, а он се на то ни освртао није, мислећи зар „хајд маните их, нек их жеља мине, и не бојте се, да ће овај незнани просјак нахудити шгогод силноме императору римском ил разрушити жртвенике богова римских!" А и данаске многи тек за сањарију држе царство Христово, ругајући се законима Му дивним и небесним, о љубави узајамној и чистоти душе. И колико ли је могло бити и таквих у редовима данашње светине јерусалимске, који су тек из нустога љубопитства отишли тамо, да виде нпа се збива. Сличаи су њима данаске они, који не долазе у дом Господњи, да ту нахране душу своју, већ само тога ради, да се овде виде, и сити се наразговарају, а црквене речи у срцима њиховима на стену надају студену. Такви слушаоци исто тако на крст разапињу Христа, као и завидљивци. Јер и таквих беше међу оним светом у Јерусалиму. Беше без сумње и по гдекоји равин и Фарисеј онде, повучено, кивне погледе бацајући на Сина

човечјега. Чинимиске, као да их слушам, како један другом зборе : „Гле! човек овај не одлази толико у синагогу као ми, не даје толико пореза цркви као ми; ми се не дружимо с грешницима као он: па ипак народ рухо своје простире пред Њега, цветно грање хита па стазе Његове . . . . На путу нам је, против нас срља, дај да га оборимо". Колико ли се нута и данашњим даном све то понавља! Ако пристанеш уз какву чисту свету ствар : готово је с места против тебе тровно оружје оговарања, бујају оптужбе, и твоје кораке прати подмукла пакост: „распни га раснни!" Слушали су и слушаће те речи узоритији људи и племена нашега, и тешко њима, ако то уздрма храброст њихову, сломије им тваралачку моћ .... добра ствар, око које су прегли, сатрће се у млево. Јаку душу не заводи ни „осана", нити је „распни га, распни!" с права скреће пута. УП. Одважно ваља да греде честит човек и искрен родољуб циљу своме, као Христос што је, дошав у цркву, нашао онде купце и продавце и мењаче, који у дому Божјем тераху праву трговину. ЈЛице Му се распламтело светим гневом, и Он изгони све, који од вере трговину начинише. 0, када, мили моји, Христос не би морао и у нашу свету цркву доћи у таквој намери, него када би овамо свакога од реда само истинска вера звала, а не друге какве, ниске сврхе. 0 када би у истини храм овај, био свети Божји дом, о када би ми сви од реда постали чистим храмовима Божјим! Ваља нам дакле нризивати Њега, да сваку ниску побуду изгони из срдаца наших. Нека нико не рекне о себи да је савршен . . . само је један Бог и један је човек, Исус Христос, то. Стога хајте да се и молимо Њему без престанка. Верујте у тога великога Цара, близу је вама, чује Он и најтајнији уздисај ваших срдана. Давидов сине, Царе света! смилуј нам се, очисти срца наша, да их можемо посветити за храмове Твоје! Извргни све, нреметни све, што се не слаже у нама с поштовањем Бога, како би тим начином