Српски сион

Огр. 248. „орцски саов в .

тјера, грдне лн штете и срамоте! Може ли бити ишто ружније, него да се когод само за се, или што је још горе, „само за свој трбух стара"? Наћи ћете често себична човјека, који би све, да може, к себи приграбио и све сампрождрво. Али без сумње „најгори је залогај, којијем се човјек удави". Свесебица не пушта, да је ишто твоје, већ све к себи граби говорећи: „Што је твоје, то је и моје; а што је моје, то је само моје". Колико је погинуо за туђим, он се воли твога дочепати, него своје сачувати, јер му се чини „слађа смоква преко плота". Кад бих несрећом каквом загиљао у друштво таквијех људи, доиста „не би ми дотекло прста омочити. да ријека медом тече". За то и нијесу такви људи за друштво; сваки „саможивац дивљачином воња". Али свесебица и саможивац могу бити бар себи добри, помислиће ко. Него каква би то била доброта, која друге искључује? Нема никакве, па ни најмање сумње, да онај, „ко је само себи добар, није добар". А чујте, за што! „Свака уста ишту јести". За то се морамо како год на се, тако и на друге обазријети. „Ваља рећи и к себи и од себе". „Свекрва се не сјећа, да је негда и она снаха била". Кад би се сјећала, не би доиста с њом грубо поступала, како — жали. Боже! пречесто поступа. Је ли то лијепо, да ко „у туЈјем оку види сламку, а у своме греде не вид0 и ? То се пак збива за то, што „једне очи друге виде, а себе не виде". С тога се не смије нико никоме ни наругати, а камо ли му какво зло учинити. Јер како да се ја другом ругам, кад и сам имам своје погрјешке? Зар не ће бити и са мном: „Сјела руга покрај пута свакоме се наругала, а свак њој"? Онај, „ко другоме зла жели, дома га на|>е", и „ко друге срамоти, себе не части". Про^имо се дакле тога, да другоме што желимо, што сами себи не ћемо! Оно, „што не би за тебе, немој ни за мене!" У опће, нека „сваксуди по себи", па ће најбоље моћи видјети, како је другоме. Онда не ће требати, да га ко уиозорава: „Ако комшијска кућа гори, пази на своју!" Он ће

Бр. 16.

и без тога упозоравања гледати да сваком притече у помоћ. До овакве опћене љубави, гдје би сваки члан друштва свакога другога члана љубио као сам себе, тако да би „од својих уста заштедио, па му дао", тешко се у опће може и доћи. Таква је љубав ипак наш узор, за којијем смо дужни тежити, док смо увјерени, да се „боље из даљега љубити, него из близа мрзити". Она не да, да ко буде „еекоме мати, а некоме маћеха", већ хоће да све под своте окриље екупи „Брат брату, друг другу, а Бог свима" — то је њезина звијезда водиља, Права друштвена љубав тражи од нас, да дајемо свакоме једнако, „пријатељу смокву, а непријатељу смокву", јер су за њу сви људи једнаки. Непријатељства она у опће и не познаје, већ шта више захтијева,, да „ко нас каменом, ми њега хљебом." На пријелазу изме^у себичности и овакове опћене љубави стоји она љубав, која се темељи на крвном сродству. Та љубав није себичност, јер онај, који воли род свој, воли ипак некога осим себе; а није ни права љубав, док се осврће на неке узроке, те се не протеже на све људе, већ само на неколицину. Она је дакле тек дијелом права љубав, а већим дијелом ипак себичност, и то толико више ово пошљедње, колико је ужи и мањи круг онијех, које она обухвата. Главни примјер овакве љубави према своме роду јест она љубав, која се налази ме^у члановима једне те исте породице: ме|ју мужем и женом, родитељима и дјецом, браћом и сестрама. По природном закону настоји сваки човјек, кад дође његово доба, да се ожени, а дјевојка да се уда. Муж и жена састављају најтјешњу и најужу задругу, што је у опће има и може бити. Ни човјек за се, ни жена за се није потпуно биће, већ истом њих двоје заједно чини једну цјелину, која се само смрћу распада. Јер „мужа од жене, а жену од мужа не може ништа раздвојити, већ ако кука и мотика. 1 ' „Човјек је без жене глава без тијела, а жена без човјека тијело без главе". Ово 1 'е света истина, која се огледа у много и много