Српски сион

ј>рој 16.

и СРПСКИ сион»

Сгр. 249.

ствари. Прије свега, како смо већ споменули, „муж је да тече, а жена да чува". То је чување у премного случајева вредније него ли течење, те тога ради се и може рећи пуним правом, да „не стоји кућа на земљи, него на жени". Будући да су тако за стјецање иметка и жена и муж подједнако важни, то је и оно, што њих двоје стеку, заједничко. „ У којем браку моЈв и швоје влада, ту није добра никада". Муж је. као глава тијела, господар у кући, и за то је жена дужна да слуша и да се боји својега мужа. „Тешко кући, гдје мач слухпа, а кудјеља заповиједа", јер „гдје жена господари, ту ђаво служи". Него, као глава одговоран, је човјек не само за своје, већ и за женино поштење. Како он ради, тако ће и она, јер је „свака жена на свог мужа налик." Какак је њихов међусобан живот, не ће ти бити тешко одгонетнути, чим само једно од њих двоје видиш, будући да „жена мужа носи на лицу, а муж жену на кошуљи". Да тек муж и жена заједно чине потиуну цјелину, види се најбоље одатле, што таква цјелина и послије рас.пада свога живи у дјеци. „Женидба без дјеце онако је кано и дан без сунца". Али није то једина сврха женидбе. „Ласно је дијете имати, ма је тешко сина имати." Сина треба васпитати, да буде честит и ваљан човјек. За то је у првом реду потребно, да сами родитељи буду ваљани и честити. „Из вранина гни језда не излеће соко". Осим тога треба да и сва она околина, у којој се дијете васпита, буде добра. Само тако ће моћи и дјеца бити добра, а имати добру дјецу — то је истом права сврха женидбе, и „боље је умријети без дјеце, него по смрти оставити зле синове". Па кад се родитељи толико брину о овојој дјеци, те је се не одричу ни онда, кад ова ударе рЗ^авим путем, говорећи: „Ако је и змија, од срца је", и „ако је и зло, моје је", ондјј није ни чудо, што дјеца треба да су захвална својим родитељима за све оно добро, што С У га од њих примила. С тога и љуби сватко својега оца и „сваком је своја мајка мила", те та љубав ни онда не

престаје. ако родитељи своју дјецу за што и казне. Ништа за то, што мајка бије своје дијете. „Мајка била, мајка мила". Но не само што дјеца треба да љубе своје родитеље, они су дужни и међу собом да се љубе. А то је и посве право, јер у истину „нема љета без Ђурђева дана, нити брата, док не роди мајка". А гдје не би било те љубави, „кад не би била по два за једнога, не родила мајка ни једнога!" Боље да их нема, него да се КОЉу И Мрзе. (Свршиће се.)

Из моје збирке. Проповед на Уекре. Мат. 28, 5. 6.: 1нс8са распдтаго #фбте; н^кстк зд^к: но коста гакоже рече. Страсна недеља Господа нашега већ је прошла. Ми смо видели пред очима својима све, што се у тима горким дневима у Јерусалиму дога|ало. Ми видесмо големи чемер и јад, што растрзаше срце оно мало побожних душа, које Господа до Голготе допратише; ми видесмо пакост и злоћу душмана Исусових, када Га свима могућим најужаснијим мукама злостављаху и мучише; ми видесмо Н>ега, невину Жртву, где на крсту разапет издахну. Све је то прохујало и прошло, осванула је недеља, и прве сунчане зраке тога дивнога дана озарише отворени гроб — Христос је из мртвих устануо, Он је ускрснуо! Ускрс је у Јерусалиму! 0, какве ли разноврсне осећаје мораде тај Ускрс у Јерусалиму изазвати у срцима верних и слабих пријатеља Исусових и у срцима ВВегових душмана?! На ту бих дакле страну, мили моји, да обратим ја данаске пажњу вашу, јер и ми славимо сада Ускрс — Празник над Празницима. Говорићу дакле о тројаком Ускрсу у Јерусалиму, I. у верних иријашеља Хрисшових , II. у слабих Му иријатеља и III, у Његових неиријатеља. I Када ми о верним пријатељима Исусовим говоримо — где ћемо их наћи? Ах,