Српски сион

О тр . 280.

„СРДОКЖ СИОВ*.

БР. 18.

Злобних људи — као што и саап знате — има вшие врста. Има таквих људи код којих злоба ироизилази из освете према ближњем своме за неко учињено им зло, било делом или речју. Такова је злоба била у срду Дарија, који када је чуо да су Атињани разорили град Сардес, то од тога времена, није им то никако опростити могао, нити се с њима помирити; те кад год је за стол седао, сваки дан — зато један опредељени паж — говорио му је: „Слушај, сећај се Атињана". И ова врста злобе назива се злопамтење. Но има п такових људи, код којих се злоба у срцу њиховом од зависти рађа. Таква .је злоба била код цара Саула, коју је он у срцу своме носио према зету своме Давиду. Сетите се, како је он седећи за столом копље бацио на човека овога, и све је прилике тражио да га погуби. А каква је зла Давид њему учинио? Никаква. Но Саул је њему зато злобио, што је завидео слави његовој, јер су сви у Израиљу Давида за бољега од њега сматрали. Као што се то јасно види из ових речи св. Писма: „Саул погуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа". (I. књ. Самуил. гл. 18. ст. 7). Погледајмо сада, љубазни хришћани, каква је злоба у срцу Јудеја пламтела према Христу Спаситељу. Њихове старешине скупљају се и о томе већају, како ће да погубе Христа. А зашто? Зато, што је народ Њега љубио и прослављао. Тако они говоре: „Что соткорит гаки> чмок>ккх гж жнвга зналижА творита; иктаки/их его таки;, кси оув^крбмтх кх нјго ". (Јов. 11, 40). А ва другом пак месту веле: „Еидит*, гаки> никаджб полкза естћ, кјск /иЈрх по не<н& идетк" (Јов. 12. 42). Ето. то је главнп и једини повод био толикој и таквој мржњи на Христа! И зар се из тога не види Јасно, како је неоснована и безразложна злоба, коју људи носе у срцу своме из освете према ближњем своме. Јер сам Бог забрањује човеку за увреде нанешене му светити се, те нам кроз св. Писмо говори: „ДЈн^к ОЗлнржЈе, аз& козда/и&" (Римљ. 12. 19). Но има и таквих људи, који и без икаквога повода и разлога злобу и мржњу према ближњем своме осећају. Тако нам повесница показује некога Тимона, који је тако злобно и одвратно срце имао, да када је једанпут намеран био, да неко старо дрво у врту своме

одсече; то је претходно објавио, да ако би саграђани његови долазили и вешали се на томе дрвету, то га он онда не ће одсећи, јер би му жао било, да се уништи таково једно за вешање згодно дрво. Па с чиме би ми такове људе сравнили ако не са ђаволом, јер само је он једини такав, који не мисли на повод и узрок, него му је урођена злоба према човеку. Зато га и Ап. Павле назива: „Духом злобе", те вели: „Н-кстк наша вранк кх кроки и пиоти, но кх начаиш/иа и ко класТЈ/ИК, и кх /Ш родержитш/их тлш к-кка сегш, кх д!$хоки><иа злокм" (Ефесу. 6. 12). Но и ради саме увреде коме злобити, и ту злобу непрестано у срцу своме носити, јесте такођер — дело ђаволско. Тако је негца св. отац Макарије запитао ђавола, који му се у облику човека појавио: коме се греху они највише радују? Да ли: идолопоклонству, убиству, прељуби или злопамтењу? На то је он одговорио: свима тим делима људи нама највише угађају; а пак овим последњим у нас саме се претварају. С тога врло прикладно томе, један црквени учитељ говори : Да човек никада никоме увреду не нанесе — то је дело анђелима прилично; а увредити, па. се тај час помирити — јесте дело људско; а злопамтити пак и никада се не номирити — јесте дело ђаволско". Колико ,је пак Богу свака злоба мрска и одвратна, то се може отуд увидети, што када човек у злоби пребива; то тада ни пост, ни молитва, нити икоји духовни принос његов, не може Богу пријатан бити. Као што нас о томе св. Јеванђеље овако учи: „Дцн оуко прин*« сеши дарх ткои кг олтарк> ; н т8 пол^Анеши, ики> вратк ткои илмтћ н*кчто на та , и>стави т8 дарх тбои предх олтаршх, и шедх прежде сл»ирисд сх крато/их твоил»а" (Мат. 5. 23). Из овога се јасно види, побожни хришћани, како Бог забрањује нама, да се к олтару његовом — са својим дарима — тада приближујемо, када ко други има срчбу на нас у срцу своме због увреде коју смо му ми нанели. А колико је пак још онда мрзак Богу принос или молитва ваша, када ми сами злу вољу на кога у срцу своме имамо! И ово знајући св. Јован Милостиви, у сами онај час — када је литургисао, и спремао се к причешћу св. тајана Христових — у сами тај час, велим, сетивши се, да један од клирика злу вољу на њега има,