Српски сион

С тр . 376.

„СРПСКИ смон*.

Б р . 24

стављени органи те науке, коЈа не подлежи промена времена и места. То је, драга браћо, догмат. Али баш зато, што је црква мати свију својих верних, она је увек снисходила и дозвољавала учешће верних не само у спољашњем него и у унутрашњем жувоту цркве. Тврдим и учим, по праву учења Богом ми даног, да васеленска православна црква учи и налаже: да верни учествују у првим двема гранама црквене власти, т. ј. учењу и свештенослужењу. Црквене и Божје заповеди, признаће сваки који их зна, уче, да верни имају право и дужност, да учествују у учењу и свештенослужењу, зато их прквена наука и назива духовним свештенством, царское свацјж Т ј , газукх св<&тћ, домувладикама... јер сваки православни Србин треба да је учитељ Христове науке, да је свештеник, да пали кандило вере и освећује дом свој побожношћу, светошћу и примером својим. То је, што св. црква наређује и ирописује сваком члану, који треба да је православан не само по имену, него у срцу свом, ако жели спасења души својој. Наређења и ироииса пако, да сви верни учествују у сиољашњем окивоту цркве и да без учешћа верних црквена управа не би вредила ништа — нема. Православна црква доиушша, дозвољава само то учешће, али га не прописује и не наређује. Допушта пак за то, јер њу загрева један дух, дух гоединж'1А, јединства, покреће и руководи један закон, закон љубави, па да се засведочи то јединство и оствари закон љубави, радо даје својима вернима, али само вернима, да у извесним границама, према јавно-правном положају цркве, учествуЈу у спољашној управи њеној. Кад је Епископат дао своју мало час прочитану изјаву, епископи су тиме извршили своју дужност, и као епископи, и као вирилни чланови сабора.

Г о в о р Виеокопреоевештеног епиекоиа Вршачкога Гаврила Змејановићау еедници народно-црквенога еабора, држаној дана 12. (25.) јуна 1902. (По нарочитии белешкама). Г. посланик Медаковић изазвао ме је својим говором да узмем и ја реч, да будем досадан сабору, да харчим тако скупоцено време и народни новац, те да говорим или бар да учиним атентат на ваше стрнљење, И ја устајем да се осврнем на извегатај о раду Саборског Одбора. Кад год говорим о грешницима, говорим у ту сврху, да их нонравим и у грегаењу њих ву зауставим. Али при томе не умем онда да се зауставим ја, него такви сермони, такви говори моји могу да потрају по неколико сати. Али не бојте се; сад не ћу толико говориги. Ево, хоћу и овде да говорим о једном тегаком грешнику, а тај ,је Саборски Одбор. Жао ми је да морам о њему говорити, јер на њему немам вигае нигата да нонравим. Њега је већ однео (Радикали: Даба. мутна Маргца!) Би ће ми говор Фрагментаран, ал ћете га ипак моћи разумети. Та и наше авгономпе уредбе су Фрагментарне и нпсе на себи тип Фрагментарности, иа се ииак могу у целину довести и разумеги. Држим, да ће се и мој говор моћи довести у целину и смисчу ће му се ипак моћи разумети. Ја сам по природи добар човек, предусретљив, но имао сам од рана детињсгва мога, па и после као зрео човек, много непријатеља. Тек кад сам иостао епискон, постао сам злогласан. Брз сам да турим руку у зољино гњездо, да турам руке у огањ и да вадим угљевље. Да ме иромисао Божји није одредио да стуиим на овај положај у којем сам, био би Губикапа Марко. А на овом данашњем иоложају мом мирољубив сам. Али сам се завадио са Сабореким Одбором. Изузимам Његову Светост и високопреосвешгеног г. енискоиа Мирона. И за то се ограђујем против тврдње г. Муачевића да је Епископат солидаран био са Саборским Одбором и његовом радњом Ја нисам. И зато молим, да се из те целиие ја излучим,