Српски сион

Стр. 420

„СРПСКИ ОИОН".

1»р. 25.

непрестано траје, и трајаће но обећаљу Његову „до скончан'|А гкка 1 . — И даиас се дакле може верни хришћанин састати са својим Снаситељем и у часовима иотребе окреиити се Његовим божанским духом. Па где ли је то свето место, где ћемо и данас наћи Христа Спаоа? На 10 нам даје Он сам јасан одговор у речима: »Где су двојица или тројица скуиљена у Моје име, — тамо сам и Ја иосред њш. и Па када се људи скуиљају у име Христово и где? Сваки скун верних, коме је цел прослава имена Божјега и вргаење Нзегових св прописа, може се назвати скуном у „име Христово". Но но нревасходству место, где се верни „у име Христово" скупљају, — јесте Храм Божји, дом молитве, где Дух Божји ностојано пребива, и који је у ту сврху и посвећен, да прима у себе оне, који сасганка и разговора с Богом траже То је оно св место, камо И. Христос својим благим гласом верне позива речима: „Ходите к мени сви, који сше утруђени и оитере&ени, и ја Лу Вас утешити и олакшати Вам", Иа како се чеда Христове цркве у нашем народу одазивају томе очинском гласу и позиву благога Спаситеља? Ко нозннје религиозноморално стање у нашем народу, мораће иризнати, да је у наше дане знатно малаксала она примерна побожност и оданост к св. цркви и њеном богослужењу, којом су се наши стари одликовали. Свакидање искуство нам ноказује, да је у свима слојевима нашега народа охладнела она некадања ревност у нохађању ■ в. храмова, а особвто је образованији део нашега народа у томе знатно попустио. Једина још утешна појава је то, што је у т нас остала још она стара реввост у снољашљем украшавању св. храмова и старање, да своје св. цркве у нристојном стању одржавамо, те нас то још теши у нади : да ће они, који су толике материјалне жртве за украс својих св. храмова нринели, — ваљда увидети, да је и грех и зазор, да ти св. домови тако украшени и користи хришћанских душа посвећени, често на жалост празни стоје и онда, када се у њима позивају чеда православне цркве, да заједнички у општем скупу своје молитве небесном Оцу

приносе и за своје и својих ближњих потребе помоћи нросе. — Кад би хтели испитиваги узроке тој жалоеној иојави у нашем црквено-народпом животу, — нашли би их на жалост више, те би неке од њих морали прииисати оној моралпој зарази, којом је друштвена агмосФера у данашње доба на све сгране на жалост окужена, та о, да је и наш честити и негда онако побожни народ захватила. Даљега новода тој жалосној нојави иапгш би и у другим нриликама, као: у разним данашњим трговачким и иривредним установама, у грчевитом грамжену за материјалном коришћу и у саме иразничне даие; у рђавом домаћем васпитању, у неваљалу друшгву и штетним нримерима и т. д. Па знајући, да се та морална болест, која се дужим времеиом постепено у иаш црквено-народни живот увлачила и у њему утврђивала, —- не да тако лако и брзо уклонити, сматрам за дужност, да са овога св. места упозорим своју нравославиу браћу на ону вековима утврђену истину, да је вера и оданоела к св. цркви темељ, на коме међусобпа љубав, слога, и све оне врлине почивају, од којих срећа, бла гостање и напредакједнога народа зависи. Но осим тих оиштих разлога, с којих су сви народи дужни веру и своју цркву ноштовати, — ностоји за наш срнски народ још један врло важан разлог за оданост к својој св. цркви и св. нравослављу, а тај је она толиким вековима у нашој исто рији освештена истина, да на св. нравослављу почива народност и име српско. Па зато поштујмо своју св. православну пркву и њене светиње већ за то, што нам је она сачувалала у тешким и мучним данима кроз векове и народност, па ће Божјом помоћу чувати и даље. Но да нам иарод тој љубави к својој св. цркви поучен и утврђен буде, не зависи то само од свештенства и црквене проповедаонице, него и од свију образованих и виђених синова нашега народа, који су се на високим школама зато високим наукама и знањем годинама бавили, да угледан и одличан ноложај у људском друштву заузму, али да норед овога јавиога иозива и своме иароду послуже као учитељи и узори у свему