Српски сион

Б р . 40 „СРПСКИ

Др. М. МихајловиЛ моли да истакне значај иреставке већине. Свакако је интересантан постанак адресе. Сваком је нознато, да је било гласова, да сабор неће бити дуга века, неће аоћи радити. Ти нророчки гласови, чули се пре у журналистици, а и овде. Нису се испунили. Како смо на крају сабора. могу рећп да се говорило, да су у сабору револуционарни елементи. Рекло се, да нисмо у стању, да радимо. А гле, сабор је радио, и много посвршавао. Испоставило се, што сам већ рекао, и понављам да је истина, да су иророци ваљали само пре Христа, што сам онда казао кажем и сада. Пророци из доба после Христа чим отворе уста они се срамоте. Рекло се ван сабора, а и иначе, да неће нреставка доћи на ред, јер се сабор боји владе. Мањина вели, да је кратка, тражи је да буде дужа. Ја не мислим, да дебл>ина књиге преставља важност књиге. То је био мотив да је саборска већина избегавала понављање. Што је било у иредставкама зборова, из представака општина, иосланика, то се овде не ионавља, на то се само позива. А изнето је оно, што је најкрупније и што није било познато. Нредставка већине доказује потребу, да се што пре приступи законодавном раду уз гаранцкје. Ако буде потребе рећи ће на крају коју више. Др. Б. МедаковиЛ жали, што се одбор за гравам. предсгавку није могао сложити у једном нацрту, али кад је већ морало доћи до два нацрта, то он као и у одбору отклања нацрт већине а ирепоручује нацрт мањине што га је са својим друговима иредложио. На крају смо првога иериода и првога заседања саборског, у којем смо како-тако обавили најиречи рад, попунили и обновили врховне наше органе и савладали од толико година нагомилани административни и контролнн рад сабора. Слава Богу и хвала краљу нашем, што смо и толико, а после толико година, радити и свршити могли. Али црква наша, школа наша траже више, много више! И ко им добра жели, ко им жели напретка и развитка, али шта кажем развитка? та ко им живота жели, ко жели да не угине у маразму, који је притиснуо наш н.-ц. живот, сваки тај тражи више, више очекује. И заиста: живота и спаса, иа онда на-

СИОН." (Ј тр . 663.

претка биће и у цркви и школи нашој тек ако и кад сабор наш буде могао срећно решити и други тежи свој задатак, законодавни и организаторни рад. Ваља средити заостале и заплетене одношаје. оживити обамрле институције, а нашу н. ц. организацију, нашу автономну зграду не само доградити, јер што је грађено то је скоро све и разграђено, што је нодигнуто већ и поткопано и разровано, већ уцраво извести ренесансу наше автономне зграде. Али од тог другог нашег рада не дели нас само време, јер ево саборски рад ирекинути морамо, већ се ту налазимо иред једном великом препреком. У целом нашем н.-ц. животу а нарочито у законодавном и организаторном раду наших сабора, од ирвог иочетка, од прве октројке у саб. устројству, утицала је кр. угар. влада, тако да се у нас већ пољуљала вера, да има устава поред свега зак. чл. г. 1701., да има закона, поред свега з. ч. IX. ко.ји гарантује право нашег народа на слободно уређење и слободни развитак нашег нар. и цркв. живота, да је овладао осећај да је наша н. ц. автономија изван закона стављена. Кулминацију је постигло то, кад се нашем последњем сабору 1897. импекативно наложило, да нре и мимо сваког другог рада предузме расправу т. з. једпнственог статута. Па је ли чудо што је сабор тај категорични императив категорички одбио, је ли чудо шго је почикла сумња да се не смера тиме на консолидирање и санирање нашег н.-ц. живота, што је овладало мишљење да се не сме нриступити организаторном раду под оваким ауспицијама, где не само да нема гаранција да ће се са израђеним основама постуаати уставно, већ где је изазвана оправдана сумња да ће се овака основа узети као супстрат новим октројкама, новим незаконитостима, новом насиљу. Ја, сам већ у адреси рекао, да је сазив овог сабора без наметнутог дневног реда, триумф права и закона, сатисфакција за сабор 1897., који се у обрани права народа, у обранн слободе сабора самог за закон заклонио. А то је и залог, да ће овај сабор можда моћи решити и други свој задатак. Томе се можемо надати, али то не сме да нас занесе, да нас заслепи, да не уочимо, да превидимо ону голему препреку нашем зак. организаторном раду овога сабора. А кад уочимо једну ту препреку, иа кад