Српски сион

"Јтр. 665.

Н. Максимовића. И то да га ускрсне у њему, 'Бурђевићу. Но Максимовић је хтео само законодавни рад и радом тим да санира иовреде. Ал он, Ђурђевић, држи да се и законодавним радом могу иовреде санирати. Максимбвић није тражио гаранције, а он 'Бурђевић их тражи. Истиче достојанственост излагања у адреси већине; истиче гравамина љена. Гласаће за пресгавку већине и свршава говор једном реченицом из „Ифигеније"'. М. МедаковиЛ наглашава, да док постоје гравамина, да све дотле не види разлог, да се наиусти граваминалан правац. Та су гравамина тако флагрантна, да већ многи Срби писци, кад пишу о автономији, гледајући тужни положај њен, узвикују боно и тужно: ми немамо автономије. Да је то истина навађа, како нијесмо госнодари у својој кући и како је дозвољен уток на министарство цротив свих одлука наших највиших автономних власти. Спомиње на даље жалосну појаву, да ми нијесмо у стању ни 100 К. из неприкосновеног и клерикалног фонда узајмити без одобрења угарске владе. Те повриједе постоје од прије, а нових има доста и даномице се јављају. Тако је повриједа автономије у том, што је министар богочасти и јавне наставе у Пешти издао наредбу, да се на маџарском језику учи вјеронаук. Као највећу повриједу спомиње октројисање дневног реда св. Архијерејском Синоду. Сматра то за врло велику повриједу, јер је црква с тијем у врхунцу повријеђена. Говори, да је жалосно да црква нема пи толико слободе, да слободно вијеће о својим приликама и неприликама. Чуди се да већина у раду овога сабора налази толику сатисфакцају, ге да хоће за љубав те неке сатисфакиије, да напушта граваминални правац. Спомиње, да су се граваминалног правца држали сви наши сабори, као нредставЕици народне воље. Народ је то увијек хтио, па се чуди, да неко данас тврди, да то није народна воља, и то баш данас, кад су Мафари толико узурпирали народних права, да вшпе немају шта добити. У овоме положају, у ком се сад налази автономија, велв, да би био гријех заборавити силом на гравамина. Па пошто представка мањине, на име представка самосталне странке, та гравамина таксативно набраја и жели и моли прејасну круну,

да се санирају, то да одговори дубоком свом освједочењу, које је освједочење заиста и народно, изјављује, да ће са одушевљењем гласати за ту представку, а сабору препоручу.је, да ју прихвати. Мл. ЉубојсвиИ жали што види разлику између радикалне и самостале странке. Упозорује на почетак рада. Самостална странка је једнако у овом сабору одбијала предлоге радикалној странпи. Је ли то потребно било? Држи да није. У самосталну странку на овом сабору као да је ушла друга крв... (Председник опомиње говорника, да се држи ствари.) Он прелази на предмет, тражи и опет слогу. Св. Приби%еви~&. Потреба граваминалне представке осјећа се живо, — у том да је она потребна, слажу се и радикали и самосталци. Таково схваћање одговара традицији наших сабора и подржава континуетет њихова рада. Међутим треба узети у обзир, да је срн. народ био присиљен држати се граваминалног правца, — политика срп. у овим земљама од дана сеобе па до данас била је раг ехсеИепсе граваминална. Није тешко уочити разлоге таке народне политике. Привилегије које су австријски ћесари даровали срп. народу, обухваћале су поред оних нрава, која се односе на управу цркве и школе, још и права политичка. Међутим кад је долазило до примјене оних обећања, која су у привилегијама садржана, осјетио је српски народ сву неугодност свога положаја. Увијек се више обећавало, него што се испуњавало, а то је довољан разлог, да оцравда незадовољство српског народа и граваминалан правац његове политике. У осталом у доба апсолутизма било је теже стати на то становпште, јер поднашати гравампна круни, значило је тада критиковати донекле постуике круне. Познато је, како је гласовити митрополит Видак, који се радо истицао као Сари! КаИошз 111 ЗаесикгЉиз, поводом своје гравампналне представке добио оштар укор па и казну од ћесарице, која се сматрала његовим тужбама лично погођена. Па ипак у то доба апсолутизма није се жацао српски народ дати одушке свом незадовољству. У уставној ери положај је сасвим друкчији, јер се тужбе народа и сабора имаду схватити као тужбе ироти поступцпма и инкоректностима одговорне уставне