Српски сион

Счр 666

„СРПСКИ скон.«

Б р . 40.

владе, а никако и ни у ком случају није њихов оштрац наперен иротив ируни. Иа кад су наши дједови имали см.јелости да уиозоре круну на неиравде и неправилности у незгоднијем свом положају, можемо то учинити и ми. Год. 1791. за вријеме владавине цара Жеополда II. инартикулисана су привилегијална права, која су данас обухваћена у појму народно-црквене автономије и онај дио иолитичких привилегијалних права. који се не коси с угарским уставом. Тијем је ироведена реценција српскога народа, он је за свој рад добио закониту подлогу. Од тада су дакле Срби ирестајали стајати на искључиво иривилегијалном становишту, и могли су се одавати нади да ће љихова узакоњена права у оквиру угарског устава бити ресиектована. Али ни тај, па ни позније законе који се односе на положај српског народа у овим земљама, није угарска влада поштовала, она је шта више у погледу нас поступала мимо закона, па и против закону. Није ли то био довољан разлог, да народ, који држи до своје народне будућности и угледа, настави традиционалну граваминалну иолитику и да се у њему породи незадовољство, које није ни у самом државном интересу. Приговарало се сабору и народу што наши народно-црквени односи нијесу сређени и сва кривица уписана је у наш рачун. Кр. Повјереник шта више рекао је, да одобрава напуштање граваминалног правца, којега је означио неплодним иутем. Зар није тим казао, да, је сав узрок несређености наших одношаја, неповољној ситуацији у којој се налазимо, баш у том, што се је народ увијек држао граваминалне политике, зар није тим ријечима бацио сву кривицу на нас, на наше саборе, на наш народ. Па пошто је Кр. Повјеренкк потпредсједник угарског парламента, који добро познаје интенцаје и расположење угарске владе, држи говорник, да његово мишљење није осамљено, да тако мисли и сама Јгарска влада. Говорнику је жао, ако је то мишљење превладало код мјеродавних фактора, јер је оно неоправдано и не може издржати исторпјску критику. Говорник напротив држи, да сва кривица нашег неуспјеха пада на мјеродавне факторе, дотпчно на угарску владу, која је за правило изабрала, да не поштује наше автономне за-

коне п суспендује наша автономна права. Говорник се чуди како једна одговорна влада у уставној држави може и смије читав један народ ставити ван закона или другим ријечима, ударитп га државним прогоном. Он држи, он има увјерења да ^'ривнце нема на оном фактору, који је од увијек стајао на моралном становишту, а то је српски народ, па ако је тај народ и у сабору и ван њега бранио своје законито становишге и своја узакоњена права, онда је стајао на правом путу. У очи такових прилика држи говорник за најумјесније, да се досадашњи граваминални пут настави, а разлози, које је истако оправ давају потребу граваминалне представке. Међутим није довољно упозорити на повреде, које је починила угарска влада, него их треба нанизати и краљу доставити, јер ниједна од тих повреда није санирана. Те су повреде многобројне, има их читав Чимборасо и све дотле, док оне постоје, морамо се на њих тужити, јер би се иначе могло схватити, да смо се с њима измирили, да смо се спријатељили са својом судбином. Наша је дужност према народу, да краљу кажемо истину, да тај Чнмборасо од повреде срушимо и тим углачамо путеве, које воде коначном уређењу наше народно-црквене организације. Г. Ђурђевић, посланик новоградишког среза замјера дру Медаковићу, што у име мањине подноси исту представку, каква је поднесена 1897. г. Новоградишки посланик држи, да су сада промијењене прилике, на другој ситуацији одговара и друга предсгавка. Говорник додуше зна, да садашња ситуација није конгруентна са оном од 1897. г. Тада је кр. повјереник диктовао сабору дневни ред, а сада смо били у ирилици да га састављамо сами. Но поред свега тога није ситуација битно измијењена. Ни сада, као што ни онда немамо никакових гаранциЈа, на основу, којих би се могли упустити у законодавни посао. Слабост октројке прогони нас данас као што и онда. Међутим, ако смо сада могли са■ ставити сами свој дневни ред, није то разлог да нанустимо наше дојакошње држање. Ако је то влада допустила, учинила је само своју дужност, респектовала је дотични чланак нашег саборског устројства, а њена је изрична дужност да закон респектује. Не можемо јој на том бити благодарни, ако своју уставну дуж-