Српски сион

8Р„ У

Отр. 6?.

су наше црквене општине Његово Високонреосвештенство Г. Енископ вршачки Гаврило Змејановић и административни одбор пакрачке епархије, а нодједно и забранили црквеним оншти- I нама, да на основу §. 23. II. Б. кр. рескрипта од 10. Авг. 1868. не смеју доносити закључке како у погледу изрицања иоверења мајском сабору ; тако исто и неповерења манастирским настојатељима. Па шта су на то дотичне ошптине радиле ? Ево, шта су! Оне су се насмејале на те њихове опомене и забране, те и поред њих држе скупштине и на њкма доносе поверенице и неповеренице, а њима поручују, забрањујте Ви нама и једно и друго колико хоћете, ми ћемо их држати и подједно и уток уложити административном односно саборском одбору, па ћемо видети ко ће краће повући. Не знамо и управо не разумемо, како се може мирно гледати по осталим епархијама, ово очито гажење и нереспектовање постојећих законских наређења од стране црквених скупштина. Ал да ће нам се и то невршење контролног права осветити; о томе нема сумње! Љубопитни смо, како ће се саборски одбор понашати и држати, кад уздође и на то, да изрече нресуду о непоштовању постојећих законских наредаба од стране црквених скупштина. Даде л општинама право, онда ће освештати и сам анархију и кад већ данас поједине општине у својим записницима стављају уз „израз поверења мајском сабору и гнушање и неиоверење калуђерима који руше највеЛег чувара нагие автономије"; може се преставити, какви ће загшсници изгледати, кад онштине узвиде, да им је саборски одбор дао „слободију"! Уједној општини у Архидијецези, у којој су радикали, пошто 6 година нема рачуна о парохијалу, кад је изасланик адм. одбора отишао да извиди стање, добачено мује: а шта ви ту нама заповедате, не ћете дуго, сад је радикално царство! Ето, шта народ очекује од радикалног царства и како га себи иреставља ! Подједно не треба да заборави ни на то, како ћему бити и како ће се свршити наша народноцрквена автономија, кад појединци и административни одбору не усхту респектовати ни закључке његове, и кад сваки стане по својој памети своје мњење тумачити. А не знамо, како би му било, кад би поје-

дине црквене скупштине почеле претресати питања и доносити закључке о појединим његовим закл 5 учцима и неповерење му изрицати, да л би и тада нризнао општпнама, да и то спада у њихов делокруг?! Не даде л им право, што би као чувар закона и реда, морао ЧИНИТИ; онда ће навући на себе „неблаговолење" општина. Међу општинама што су изрекле „гнушање и неповерење калуђерима", налази се и једна, која би родољубивије дело учинила, да је од свога грдног ирихода установила вероисповедну школу, те можда јој не би вероисноведни учитељ, као што јој је комунални учитељ, онакав записник еаставио, који не служи ни њој, а још мање члановима, од који су многи овде врло добро познати као „љубитељи изборног паприкаша и вина." Не би с горег било, да мало и политичне власти припазе на комуналне учитеље, који својим иоступком рађају код свију озбиљнијих Србаља сумњу, да и оне потстрекавају поменуту хајку на српске калуђере, и ако је то — у што ми никако не верујемо —, нека се го не крије и кад наш иарод сазна да и политичне власти иотиомажу иоменуту хајку и не буде му ни то јасно, за што је у сабору од потајних аранжера покренуто и манастирско питање; ми Иемо бити ирви, који Иемо се иридружити жељи народској. Кад је народска жеља да манастирима овлада „друга суђаја", која их не ће моћи ни одржати, а камо ли уредити, као што их није ни задобила, после које ће доћи „трећа суђаја", која ће их већ знати „уредити" —■ нека му буде! Ми, а и сви родољубиви Срби, којима је стало до нашег народа и који знају да нешто мисле, а уз то немају никаквих себичних намера, нисмо нротивни изведењу номенутог закључка мајског сабора, с тога, што смо ради, да калуђери раде П1 то хоће по манастирима. Не, ми смо за највеЛу контролу и тврдо смо уверени, да ако иадлежни само ијоле узврше своје контролно ираво, да се не Ие моИи ио нашим манастирима Ђ грабеж и чинити. Ал смо противни њему с тога, прво, што нам меродавни својим досадашњим, јавним радом не уливају баш велике наде, да ће они хтети и моћи бити толико самостални, да се не ћеју ни на што друго обзирати, до ли на народну корист, а друго с тога, што се ми бојимо, да се не иочне с нашим манастирима почетак, да др-