Српски сион

„СРПСКИ СИОН"

Вј- 4.

рити? Сме-ли се икоји иријатаљ и поборник тога удружења ирема данашњим нриликама обмањивати надом, да ће се то удружење и стзорити? Не, никако ! А зато не, што мисао о свештеничком удружењу има и у нашем народу и у другим факторима толико противника, иа чак и у оном кратковидом делу самог свештенства, да је данас врло тешко, скоро немогуће ту мисао у дело без туђе номоћи привести. А туђа помоћ наилата је скупа. Свака који би нама свештеницима хтео у томе да помогне,.не би то чинио из чиста, несебична срца, већ би тражио рекомпензацију за своју услугу. А такове помоћи нам не треба, јер свештеничко удружење или ће бити слободно од сваког утецаја и ОД горе И ОД ДОЛе, или га не требимо. — Отварати свегитеничко удружење не за свештенике, већ за неког трећег, ма КО ТО био, нема смисла. Само тако се смемо упустити у стварање удружења, ако цобијеао гаранцпје, да ће оно бити од сваког утецаја невависно, да ће се створити њиме фаланга у одбрану правилно сваћених интереса свега свештенства карловачке митрополије. А да-ли ћемо таке гаранције добити ? Да-ли се можемо надати, да ће нам такове гаранције дати јерархија, с једне, а наше силне странке с друге страпе? Јер тек не смемо ни замислити, да члан свештениског удружења може бити и члан ма које странке. Ето какве грдне тешкоће изалазе на пут оснивању свештеничког удружења, ето колико има оно противника! Но баш то, што има толико противника, значи да је та мисао здрава, да је треба у интересу свештенства и остварити, и да се најносле те мисли, а још више остварења њеног као жнве ватре боје сви непријатељи и лажни пријатељи свештенства. — Чим се поново почне о удружењу писати, дићиће се и хала и врана против њега. Једни ће тврдити, како оно нема жењу, пошто би сажо од таквог удружења могла имати користа иаша овострана црква, па наравно и јерархија. Такво би удружења могло бити сила, која би могла импоновати на све стране, а таива сила не би бида на одмет нн нашој овосграној јерархији. Уредништво.

смисла, како се њиме ствара нослушна гарда јерархије, помоћу које ће ова народ издати и „народаа" права уништити; други опет иочеће сумњичиги свештенство, да хоће да је непослушно, да се диже против својих старешина и т. д. Но баш зато, и опет велим баш зато, што има толико непријате.Ђа, треба свештеничко удружење остварити, јер тек ни.је нотребно доказивати, колико је оно баш у данашњим расстројеним приликама нотребно. Нотребу свешт. удружења увидео је и увиђа сваки прави свештеник и сваки прави пријатељ свештенсгва. Потребу тога удружења осећа сваки ко само не ће силом да је слеп код очију. Ако се монашко удружење може одобраватп, свештеничко се мора , јер оно је сопсШо $те диа 110п за правилан развитак и побожности и угледа свештеничког и свега, што се клогш добру, не само свештенства, већ и васколнк. г српства и православља у митрополији карловачкој. Ако је ико сам себи остављен и од сваког напуштен, то је зацело свештеник митрополије карловачке, кога тек онда виде, кад га требају, да вуче туђа кола. Није ли дакле крајње време, да се свештенство једном ослабоди те стидне улоге, да другом служи, да по туђој команди ради, да често нротив свога увереља мора онамо, куда не ће? А свега тога може га једино удружење ослободитп. Свештенство треба да се сети, да је оно најмоЋнија чињеница у свима гранама народног нам живота, да се без њега ништа важније ни почети ни дочети не може. Та кадгод се што у народу почне, одмах се „апелу.је на наше родољубиво и свеено свештенство, јер оно је прво позвано, да " А шта тек да кажемо о важности 25 свештеничких посланика и о свештеницима у свпма осталим гранама автономног живота? Све то заповеда свештенству да у сопственом иитересу ШТО Пре створи удружење и у њему топло огњиште и заштиту нротив свију непогода жалосне данашњице наше. Бранко.