Српски сион

Слр. 218.

.СРПСКМ смон«

Бв. 7.

мачу " на стр. 230. код тумачења X. чл. (у место да је исто своје тумачење по свом обећању на стр. 229. код тумачења чл. VI. ставио код тумачења чл. XI.) рекао: „— — а ти изборници у месту протопресвитератства бирају законом одре^ени број световних заступника за епар. скупштину, а то је за карловачку архидијецезу 44, за бачку 34, за будимску 16, за темишварску 46, за вршачку 42, за пакрачку 84, за горњокарловачку 74, световне заступнике (чл. ХП.);" и ако се од 1871. до данашњег дана у свима дијецезама карловачке митрополије код свију избора за епархијске скупштине, бирао броЈ световних заступника на основу одре^еног броја у ХП. чл., па и код прошлогодишњих избора, сем избора у горњо карловачкој епархији и рајићком протопопијату на основу чл. XI.; — ипак је саборски одбор у последњој својој седници једногласно закључио — дакле и г. Жарко који је 1897. тумачио, да важи ХП. чл., а 1903. да важи XI. чл. —, ; да се у пакрачкој епархији имају обавити избори заепархијску скупштину на основу чл. XI., а не XII. т. ј. да се на сваких 4000 душа има изабрати два световна, а један свештенички члан. И из таквог тумачења саборског одбора, шта се може друго извести. до ли да су обављени прошле године избори за епархијску скупштину у бачкој, вршачкој, темишварској и будимској дијејецези, као и цео рад истих скупштина незаконити, као што су и обављени избори за архидијецезу, који су сви избори обављени на основу и у смислу XII. чл. Од 1871. до данашњег су дана све епархијске скупштине начиниле нацрт за стално уре^ење епархија на основу чл. ХУШ., на основу којих је народни сабор од 1879. у § 5. рекао: „Епархијска се скупштина састоји из 3) Четир заступника свештеничког и осам заступника световног реда из сваког протопрезвитерата"; а то је исто речено и у § 112. „Предлога за уредбу нар. црквене автономије", што га је за сабор приправио саборски одбор 1891., односно у § 128. „Народноцрквеног устава", што га је за сабор

приправио саборски одбор 15 рице 1892., а саборски одбор у § 134. „Народно-црквеног устава" од 1897. Дакле свима је служио за углед ХП. чл. привременог уре^ења од 1871., а служио им је с тога, што се увидело, да XI. чл. не може стајати уз ХП. чл. т. ј. да један од њих мора бити избачен, и коцка је пала на чл. XI. А што је баш на њега пала, биће с тога, што јеиу саборском устројству од 1875. нормиран број посланика, па аналогно томе, право је, да буде нормиран и број чланова за епархијску скупштину. Да је г. Радивој (?!) знао, да су све наше епархијске скупштине претресале привремено уре^ење епархија, и из њега избациле сва неумесеа и супротна наре|ења; не би могао казати у 73. бр. „Заставе" у чланку „Наше автономне уредбе и прилике": „да неодржавањем епар. скупштина није дошло ни до прилике просуђивања, како се имају поједине од; редбе привремене епар. уредбе тумачити и примењивати у пракси." И чим није дошло, чекало се управо 31 година да он изазове судар и изазове „правно питање", које је и решио! Да сте Ви г. Радивоје живи и здрави, прва епархијска скупштина новосадска, у своме нацрту сталног уређења епар хија, односно известилац одбора за израду истог, а то је било главом др. Св. Ми ■ летић, творац привременог уре^ења епархија, увидела је неумесност чл. XI. поред чл. ХП., те је чл. XI. отпирила. А тако су исто радиле као што рекосмо и остале епархијске скупштине, па и сам сабор 1879. односно доцније саборски одбори. Те кад све то стоји, заиста је више него наивна тврдња г. Радивојева: „Болесне прилике остају болесне прилике све дотле, док се не одстране њихови узроци. Ти узроци пак не леже у изборницима рајићког протопопијата, него у протусловљу законских одредаба и те узроке може одстранити једино српски народно-црквени сабор. Изборници рајићког протовопијата заслужују сваку славу и хвалу, што су својим радом и својом