Српски сион

Б*. 7,

.СГРПОКИ

СМОН 4

С тр . 219.

борбом указади на само легло болесних прилика у епархијским скупштинама, заслужују сваку славу и хвалу, што болесне прилике нису помагали прикривати, него на против што су изнашањем тих болесних прилика пред сам сабор, истом омогућили, да те болесне прилике радикално излечи одстрањењем њихових узрока, па и у автономном животу епархија дође до ренесансе наших прилика у духу народа српскога као законодавца, по начелима правде и истине, по начелима слободе, једнакости и братства!"* С радикалне се стране обично протестује, кад им се основано добаци, да су на „мајском сабору" морали радити по одређеној им из Пеште „маршрути". Г. Радивоје у поменутом своме чланку и сам је то признао. Или зар то није признање, кад он овамо рече: „Нема сумње мајски је сабор одлукама својима у предмету еиархијских скупштина и одсека створио увете, да се у епархијама развију нормалне и здраве автономне прилике, колико је то већ могуће према привременој епархијској уредби са многим њеним несавременим установама, ме^у које понаособ убрајамо ону чл. VI. по којој световни и свештенички ред бирају сваки засебно чланове еп. скупштине, што се противи и самом појму народне самоуправе — -—. Јесте, мајски је сабор својим одлукама у предмету еп. скупштина и еп. одсека створио увете за редовну циркулацију автономног живота у епархијама, али хоће ли се тај авт. живот у епархијама кретати у реакционарном или народно-демократском правцу, о томе ће одлучивати у првом реду саме еп, скуп* Е баш им хвала, е јесу мудри, а у првом реду ааслужује највећу славу и хвалу г. Ђурђевић који се досетио и увидео легло болесних прилика, и подједно му и ако није доктор медицине, по §§. нашао и радикални лек. Једино је при томе тај малер, што су други још тада кад се г. Ђурђевић играо по прашини, увидели и одстранлли поменуте болесне прилике. Хвалите ме уета, не остала пуста! А молићемо г. Радивоје, каквим се именом може крстити ова Ваша тврдња кад се ана, да је „мајски сабор" прво протумачио по свом начину неке нејасне уредбе у привременом уређењу епархија, и да је рајићки протопопијат тек много доцније „ивнашао болесне прилике!" Уредништво.

штине, одлучиваће они, који ће као заступници народа српскога на еп. скупштинама нвјасне и трошусловне одредбе еп. привремене уредбе примењивати на автономни живот у епархијама у реакционарном или демократском напредном духу. " Па кад је „мајски сабор" створио својим одлукама увете, да се у епархијама развију нормалне и здраве автономне прилике; за што онда тај исти сабор, или право реЋи г. Радивоје, који је у њему једну од најглавнијих улога играо, а за тим и покренуо питање о чл. XI., не унлони из привременог уређења и оне „нејасне и протусловне одредбе", нако их не би могао нико примењивати у реанционарном духу? Чему онда оно крпарење на истом привременом уређењу, које кипти од нејасности и протусловља? Што се није донело ново епархијско уређење, у коме не би било нејасности и протусловља, ако је „мајски сабор" имао одрешене руке? Ал јест, не даде онај Грујићев „трећи" из Пеште! Па и оно јадно крпарење се мораде послати на потврду, и што се по њему спровела у појединим епархијама обнова а не попуна епархијских одбора, и не чекајући се на потврду оних закрпа; то се има приписати болесним нашим приликама. Све је то лепо и красно, а истина је и то, да је и „мајски сабор" аналогно трајању мандата посланика саборских, протумачио, да и мандат чланова епархијских скупштина траје три године; ал друго је то, а друго је питање о броју чланова епархијских скупштина, одговорили би нам меродавници, да се они осврћу на наше писање, или што би рекао г. др. Н. Б. (а да није Бро^анин!) сиктање. Друго је то питање — одговорило би нам се — с тога, што о њему има у привременој уредби два са свим супротна чланка, т. ј. чл. XI. и ХП., те дочим XI. вели, да се на сваких 4000 душа има бирати у сваком протопрезвитерату два световна а један свештенички члан, а ХП. чл. тачно одређује број чланова без обзира на број душа означених у XI. чланку.