Српски сион

&>. 9 .

СРПСКИ

С тр. 2?1.

мљена иослије 6,/19. Априла. А стижу ево и данас непрестано. Па да је дошло само оно 146 скупштинара, било би их из вишка доста, и скупштина би се одржала била. Нека дакле нитко ником не приговара, јер тек са 90 људи неда се радити, а и од те деведесеторице пет их је било, које вјеродавнице не имадоше, макар да је сваком у позиву изречно наглашено, да сваки своју вјеродавницу са собом оонесе. Реченог дана (9. 22. Апр. о. г.) Плашки је оживио Све овђе — онде видиш пг) групу људи, гђе за јуначко питају се здравље. Око 8 сати отишао је прото Плагачански Висопреосвећеном Госп Еаискоиу и рекао му, да би по шегову мишљењу лијепо било, кад би свештенство корпоративно нриступило руци св. владике свога, и поклонило му се. Разумије се, да је тој жељи протиној и Госп. Еиискон на сусрет изишао. „Добро — каже — ал тек тамо нред нризиваније св. Духа." И тако је и б ло. Прото Плашчански као мјесни прото превео је свешгенство, и у кратко поздравио Еиископа Дијецезана, и на завршетку рекао, да му и овај скуп послужи као јасан доказ о неограниченој и бескрајној оданости Нзегова вијерно- оданог свештенства. Поводом тим захвалило се Њег. Високопреосвештенство најусрдније милом и драгом свештенству свом, па ^е развило прекрасну ноуку о духовној вези, која га са Његовим свештенством веже. „Док гођ — рече — буде постојала међу нама та духовна, самим Хрисгом установљена веза, гледаћу увијек у залог лијепе будућности наше. Али знајте, да ће сваки онај, који покуша да ту везу прекине, наићи на јаки отиор и са стране моје, и са стране свјесног и драгог ми свештенства мога." Није то дакле „литанија," него је то Архипастирска поука, пуна смисла и пуна значаја, а која је услиједила можда на ријечи протине о „бескрајноу оданости." Није дакле истинит извјештај тога „нарочитог извјештача, и да ће наићи на отпор онај ко]и не буде „ ишао стоиама његовим." А није истина ни то, да је свештенство цитирано на поклоњење, него то је замисао и предлог проте Косановића, па ако ]е погријешио, судите му. Неко је то тек

морао нреузети иницијативу, па позвати свештенство на свету дужност, коју му у осталом налажу и дисциплинарна правила ; а коцка та пала је случајно на ироту плашчанскога, иа шта сад? Да, да, „дисциилинарна правила." То и јест трн у оку браћи од опазиције, јер правила та оће реда и — рада, а то њима не иде у рачун. Чш ЦЈвразх сеи и написанТе? кссарЈЕХ (Мат. 22. 20. 21.) Правила та добила су превишње иотврђење 5. Марта 1900. интим. кр. уг. министра предсједника од 18. Марта 1900. бр. 812 М. п. II. односно од 22. Анрила 1900. бр. 1411./М. п. II. Кану дакле доље и свештено и свјетовно лице, јер ту је „ишразх К(сар(кх!" Него жалосно је, да се међу свештенством налази и такијех људи, који тенденциозно изврћу ријечи свога Епископа, и у јавности завађају необавијештену публику. „Нарочитог извјештача" није било, већ да је био у — мантији. Ма лако ]е пуцати иза бусије. Дед изиђи с именом на сриједу, незнана делијо! Зар се тако служи оној великој и узвишеној мисли Христовој о међусобном поштовању и љубави? Зар ћеш тиме корвстити цркви и народу своме, ако народу томе омрзиш поглавицу цркве, владику његова? Зар те није сјетовала 1897. год? — траг јој се утрво! Док је свештенство слушало „литанију" у двору, дотле су остали скупштинари у скуиштинској дворани конФерисали и осуђивали „>октроисани дневни ред," а не знаду, да је то био само иредлог, и — ништа више. И заиста, ти људи много држе до себе. Замијерају проти Косановићу, што их није поздравио „а,обродошлицом." Ал којим правом ви господо тражите од проте, да он вас добродошлицом поздравља, кад он и незна за вас. Прото јест домаћин, ал и ви сте страни људи, па резон би био кад се већ резоном размећете — да сте ви најприје проти — домаћину посјету учинили.... Зазвоње звоно и пуче топ. Кренусмо у цркву. Послије призиванија приђосмо иод водством Еиискоиа Дијецезана у мјесну школу, гђе узе ријеч Високопреосв. Госп. Епископ. (Поздравни говор донесмо по стенограму, ал жао нам је, да није свака