Српски сион

Б р . 10.

СРПСКИ СИОН

С тр . 313.

ницима, који код његове цркве едуже, припада тако исто етарешинство макар било међу овима и старијих од њега по руконоложењу", не може стојати. Г. др. Жарко Миладиновић код тумачења §. 31. I. Д. кр. рескринта од 10. Авг, 1868. у своме „ Тумачу " просто рече: „И овај §. нема данас никакве важности, јер се преживео", Није се он г. Жарко преживео, него он постоји и данас, и има још где су неједнаке класе, па свештеници деле плату међу собом дотле, док и један у месту буде, који се затекао при ступању у живот поменутог кр. рескрипта, *као што је случај и у Земуну, где постоје П. Ш. и IV. класа, те пошто је г. Савића затекао рескрипт као пароха, го сва три пароха уживају док је он жив Ш. класу. А да исти §. важи за места, где ]е један парох, а уз њега. један или више системизованих помоћника, то смо напред доказали.

Крвави листови историје српских владалаца, умножише се једним листом. На српски образ паде једна нова љага,/ љага, од које се сваки српски родољуб мора стидети и проклиљати удес, што нас овамо од Косова гони, те не да, да и ми пропевамо и да се и ми чиме лепим и племенитим подичити можемо пред осталим светом. У зору 29. о. м. у своме двору изгуби живот млади краљ Александар, последњи огранак Обреновића, и то од својих официра и војске, официра и војске, који му се заклеше на верност и који требаше за њега главу своју изгубити, а не њега погубити. Бугарски официри остављају своја угледиа места и положаје, те похиташе

својој браћи у помоћ, да их ослободе турског ропства, а српски официри склапају завере, мучки упадоше у двор свога краља, те издајством — учињеним опет од официра — до |јоше до краља, погубише и њега и супругу му краљицу Драгу, верна 2 министра, неколико официра и 2 брата краљичина, а да српска брука и срамота буде што већа, обранише и ћерку верног краљевог министра, ћерку, што брањаше свога родитеља. И тим „јунацима" не беше доста ни то, него бацише мртву краљицу и краља кроз прозор. Еј српска бруко и срамото! Није место ни прилика да критикујемо рад краља Александра, ал кад узмемо, да нема власти да није од Бога, и да сваки народ има онаког владара каквог заслуж}7Је, све и ако је било мана у владању краља Александра, не може се за њих само он окривити, него и народ, који му је не једном одобравао његов рад и ако исти није био за одобравања, и тим одобравањем потстрекавао га да ради и друго што. Да је њему одмах код првог његовог неупутног рада јасно довикнуто: Не ваља ти господару та работа, нема сумње да се не би тргао и настојао да не ради ништа неупутно. Ал јест, нема данас Србаља старог кова, који су Карађорђу и Милошу у подобним приликама довикивали: не ваља ти господару то и то! Данашњи сој хоће лепо и угодно да живи, те се ретко ко излаже да каже господару истину. 0 овој жалосној појави даје нам доказа владавина краља Милана, који је за свако своје дело, па ма како оно било штетно по земљу и народ, налазио присталица, који су му довикивали: осана! Он је налазио присталица и помагача и кад је терао краљицу Наталију, и кад је склапао уговор с Бонтуом, и кад је газио устав и у опште за све своје поступке. А налазио је с тога, што је он знао своје присталице наградити угледним положајима и звечећим разлозима. Па као што краљу Милану у своје време није довикнуто: не ваља ти го^