Српски сион

С тр . 314.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 10.

сподару то и то; тако исто није ни краљу Александру довикнуто при намерној женидби: не ваља ти господару та намера И не да му је само довикнуто, него да није било људи који су му ту намеру одобравали, а народ јавно изјављивао своју радост, што узима жену из народа и уживао у гонењу оних, који су краља одвраћали од тога корака; ако је истина, да је убијство краља Александра учињено због исте женидбе, нема сумње, да би краљ Александар био и данас жив и не би пала и та љага на образ нашег народа. Не ћемо и не може се бранити же* нидба краља Александра, његово изигравање и титрање са уставом, за што као што рекосмо не носи само он одговорност, него и народ у Србији; ал нам се не може замерити, што не можемо одобрити ни убијство онако његово. Кад је српски народ у неколико пути био у стању објавити рат силној турској царевини, у којима је показао чудеса свога јунаштва; кад је он био у стању у извесним приликама довикнути и загрмети у својим скупштинама владаоцима: оставку или доле, ако је и данашње поколење у Орбији уверено било, да краљ Александар не ради добро и да ради на штету српског народа, народна скупштина му је требала довикнути : краљу или ради друкчије или доле. То би било светло и јуначко дело, какво је учинила св. андрејска скупштина, а не издајом и мучки кидисати на краља Александра и онако зверски с њиме поступати. Па као што нам историја сведочи, да јсе свако убијство осветило и на самим потомцима; не треба се бринути, да се н убијство краља Александра не ће осветити и над онима који га учинише, ал на жалост осветиће оно и над самим народом, који ликује данас, а до јуче пузаше. У колико је одвратно и за осуду само убијство краља Алекеандра, у толико је за осуду и држање београђана, који по убнјству окитише своје куће заставама у знак радости, а још више писање изме|ј осталих листова и писање „ Београд-

ских ноеина ", чиј је уредник до јуче у небеса дизао и краља и краљицу, и којима има захвалити данашњи свој угледан положај. За карактеристику данашње журналистике у Србији, навешћемо нешто из писања „Београдских новина". „Хиљадама њих причају како су ноћас око поноћи видели на истоку румено небо, а из тога руменила појавила се рука опружена за благослов над престоницом Србије, над Београдом(!). Та рука означила је промену у животу многонапаћенога српскога народа у Србији, означила боље дане народу у краљевини Србији(?!!)." „Узданица српска, дична мла^ана војска наша, са болом у души пратила је дога^аје у земљи, који су све више и више убијали углед њезин; пратила је те догафаје и решила се, да им једном учини крај. Мла^ани српски официри удружени са својим старијим друговима, решили су се, да ослободе земљу од вечитих трзавица. ЕБихово решење беше, да Александра Обреновића. свргну с престола и не допусте, да се чашћу и именом српским титрају злоковерне душе (од којих во первих беше Стева Ћурчић, уредник „Београдских новина"), које се беху окупиле око престола бившега краља." И овако ниско и недостојно држање дворског миљеника Ћурчића, нека послужи за доказ, како су ниске душе удворачке, који власницима за живота све њихове кораке одобравају, а по смрти и чим им се догоди што, први их се одричу и бацају каменом на њих и њихов рад. Док им чине добра и испуњавају њихове себичне прохтеве, добри су им, а чим престану, одмах се до неба жале на учињену им неправду. А како се по њиховој смрти показују спрам својих добротвора, показује и Ћурчићев пример. Овано Стеван Ћурчић, а познати радикал и данашњи министар „правдв" Љуба Живковић, овако је опет објавио веселим Београђанима смрт краљеву и краљичину: „Браћо! Ноћас по поноћи, краљ Александар хтео је(!!) да отера своју