Српски сион

Бр. 11.

СРПСКИ

СИОН

С тр . 843.

На страни 61. наводи Г. Епископ Платон како велики Григориј пише Евлогии Епископу Александријскоме између осталога и ово „Нигда ја то као мени за чест сматрати нећу, што достоинство браће мое понижуе или даже са свим уништава", а он уништава својом Аналитиком чест стариега свога и све браће свое Ечископа нриписујући им на 46. стр. онако гадно користољубие, кое не гледи на правду ни на туђу срамоту, а на стр. 86. убиство говорећи. да су спремни и готови већ одавна рећи: „сш естк насл -кдникх, прТидитч увТшх его, и удержил^х достоднЈе егцЈ". Шта вели на то вел. Григориј, кои достоинство свое налази у важности и власти коју с браћом својом нераздјелно притјажава? На страни 63. чуди се Г. Епископ Платон што му Патриаршеско писмо говори, да је „сх ортол1х" примио нремјешчение и овако се изражава „сх охото/их! сх о)(отол1а! Боже мој! каково и колико је оскорбление и то за сушту невиност." — По овоме излази то, да ние с охотом нримио нремјештение; и по ономе, што каже на страни 52. „и ствар по мене сретно испадне" излази то, да је једва дочекао то свое премјештение, па макар би то учинио био и какав лутерански Суперинтендент. Каква је то посљедност од суште невиности ! На страни 64. каже Г. Еаискон Платон да сам му 21. Апр. 1848. дао устмено дозволение свештенодјејствовати у Бачкој Епархији. Али нисам му дао посље 20. Јуниа; и 21. Априлиа дао сам му као Будимском Епископу дозволење свештенодјествовати само у Бечеју, а Г. Епископ Платон посље 20. Јуниа ушао је у Бачку без дозвољења мога, и ние у њој свешгенодјејствовао само у смислу дозволења мога као Будимски, него је као дјејствителни Бачки владика руконолагао, раздавао благодјејанија, држао консисторие, на кое ние могао 21. Априлиа добити мое дозволење. Ако ли Г. Епископ Платон тако узима, да је он у смислу добивеног од мене 21. Анрилиа дозвољења чинио у Бачкој све, што је чинио, то он онда признае и сам, да иие ни био Бачки владика, дакле што се толико нравда.

На ове рјечи писма мога: „впалијесте во неслишаное во Церкви иступление", ништа не одговара, него се чуди, како се може он тако гонити. Зар је то гонение, кад се каже, да је дјело Г. Епископа Платона иступление, за кое се ние ни чуло до сада у нашој Цркви. Он треба да докаже, да је тако дјело чувено у нашој Цркви и да то ние никакво иступление, на онда нека се чуди, а не тако извијати и околишити, да незна ни шта је читао. На страни 68 каже, да је сљедујући примјеру свети отаца наши строгу своју дужност испунио, што је у Бачкој Епархии рукоположенија чинио, и наводи што с. Јоан Златоусти говори, „Св. Евстатие Антиохијски духом Светим настављен бјаше да не она јединстено Црква, којој је нристављен био, него у обште сва по свима странама Црква има предмет бити његове Архииастирске бриге." Ове рјечи значе то, да Епископ осим оне бриге коју носи у својој Диецези треба да се брине и вообште о целој Цркви; и да се Г. Еиископ Платон по овим рјечима владао, он се не би бринуо, како ће се само докопати Бачке, него би био чувао сву цркву од Кошутова самовластија. Али Г. Епископ Платон тако узима те рјечи, да је он могао по тим рјечима и у туђој Диецези рукополагати, дакле не треба да доказује, да је у Бачкој као у својој Диецези дјејствовао ; иначе је у противуРЈечију. На страни 69. вели Г. Епископ Платон што је консисториална засједанија у Бачкој држао, да му се то не може за зло примити, јер то би толико значило, као кад би домаћин срдито карао сосједа, што је у отсуствију његовом запаљену кућу му гасио и колико је могуће било сачувао од пожара. Овим опет признае Г. Епископ Платон да је у туђој Диецези дјејствовао, дакле пориче и сам оно, што је напред доказивао, да је он законим путем премјештен у Бачку Диецезу. На страни 72. чуди се, како се може њему пребацивати отцјепление одјединства Цркве, кад је он писао противу Расколника и печатао књигу. С књигом том ништа не