Српски сион

Б р. II.

СРПСКИ СИОН

Стр. 345.

онолика зазорна и соблазнителна дјела у Цркви, нити би сад јошт на већи зазор и соблазн Цркве та своја дјела толиким коекаквим извртањем и извијањем бранио. На страни 93. иозива Г Епископ Платон мене, да му докажем ове рјечи нисма мога „в тјесном сојузје с Ребелианти". Ако ние имао Г. Епискоц Платон сојуза с Ребелианти, зашто ние их оставио и прешао у Срем, кад је имао згодну ирилику; и зашто су му дали Маџари Бачку Епархију; зашто Администрацију Митрополие; зашто су га упогребљавали, да нримирение чини са Србљима; зашто су му далл 6000 дуката; зашто му не учинише ништа кад су дознали, да је он наговорио Сомборце, да не иду у Темишвар, него да иду у Карловце; зато ваљада што су знали, да је и ин противу њи одушевљен; зар и ту јошт треба доказателства покра] толики јавно познати дјела Г. Епископа Платона. А и саме рјечи Аналитике доказују, да је Г. Епископ Пдатон био у тјесном сојузу с Ребелианти. Иначе како би могао обећавати Србљем у писму своме на страни 97. да ће он бити „ваљан, ревностан, огњевит, јакостан, кадар посредственик" кад би онако било као што је казао на страни 29. да је у Будиму, као у процјеи стиснут и сгњечен са својом малом паством живити морао са даноноћним страхом и трепетом да душмани бјеснило свое на њима кукавцима не искале; да ние био с тим душманима Србским у сојузу тјесном, не би се могао Одбору писмено обвезати, да ће бити такав посредственик. То је писмо писао Г. Епископ Платон Одбору Србском на Петров дан, дакле 29. Јуниа, и каже у њему, да јошт није дао оставку тога ради, да може народу Србском какву врстну услугу учинити; а на страни 51. каже, да је шествовао од 1. Маја до 16. Јуниа: то је јавна неистина. Посље тога иита имали у томе његовоме писму лицемјерија и сојуза с Маџарима, а цјело му је писмо само лицемјерие и сојуз с Маџарима, он се нуди да посредствуе код Цара или код Диете, или код Палатина или код Правителства, а цјелога писма цјел је та једна била, да Срби дођу и да се покоре Маџарима, јер

то посредствовање ние могло у онај пар имати друге цјели. А најбоље му доказује тјесни његов сојуз с Маџарима писмо друго на страни 100. и 101. коим под 7. дек. 1848., кад су Маџари у велико били Ребелианти, позива мене да примирение чиним. Он је то чинио зато, што се надао да ће Маџари бити побједитељи. а то показуе оним своим рјечима „Њима" т. ј. Србима, кои су међ Мађари „ништа цруго не нредстои, него сад гонение и презрјение, а посље (т. кад Маџари надвладају) погибељ и грозна пропаст" и он опет смје рећи, да ние стојао у тјесном сојузу с Ребелианти. На страни 105. вели Г. Епископ Платон, да се он састао том приликом с Патриархом, као ца не би били Србијанци отишли; дакле њему морају бити позната и друга така дјела Маџарска, као што су ти њему дани новци и то је требао да искаже, кад је и све друго казао, па би онда могао у невиности опрати руке и тим би носведочио, да ние био у сојузу. На страни 106. пита „зар у немиру мира ни пожелити ние слободно ? па јошт мира онаковога, о каковом мое писмо говори, мира достоинству народа нашег сообразнога". Од куд је могао Г. Епископ Платон такав мир желити и о таком миру настојавати, ако ние био у сојузу с онима, кои су на рачун такога мира хтјели, да одврата Србље од вјерности к самоме Моиарху своме. Он је морао имати пуномоћие и уговоре мира, кад је с бившим командирендером варадинским Благоевићем и комесаром Хацелом заедно о миру радио и док тб не покаже да је примирение то у интересу царском желио учинити, дотле ]е необорама истина, да је био у тјесном сојузу с Ребелианти и отвратити хтјео народ и меве од вјерности к своме Монарху. Ако ли ние имао пуномоћија, него је сам чинио, онда је јошт већи преступник. На страни 107. каже Г. Епископ Платон, да ја одпозовем ове рјечи: „в сојуз с непријатели того привести трудистесја, приемше на тот конец к подкупленију многија новци". Дакле с ким би били у сојузу Срби, кад би се били по Г. Епископа Пла-