Српски сион

С тр . 406.

СРПСКИ

сион

Б р . 13.

вадача — ЕВегову Светост — од заведених — чланова адм. одбора? Ал по правничким појмовима г. г. др. Николе Ђурђевића, др. Мите Мушицког, др. Жарка Миладиновића и др. Владислава Манојловића — чланове неправнике поп Божу и Оаву, и др. Мишу Михајловића, не ћемо да узмемо у обзир —, право је да се казне чланови арх. аам. одбора. због поменутог закључка, без истраге суспендоваљем од припадајућих им дужности и права, донели поменути закључак из сопствене побуде, а донели га из заведене блудње, апредседник сазапиеничким укором. Г. г. правници саборског одбора, у својој журби, а можда и бојазни, да се не би високопреосвећени г. епископ Змејановић, повратио с пута и дошао у седницу, па заузевши председничко место, као председник не допусти им да онакову одлуку донесу — као што се но доласку свом и изјаснио и замерио им —, и не опазише и ону баш да не кажемо несмислицу, да у једном турнусу не морају баш сви чланови бити једног мишљења, те да је по томе требало у одлуци речено бити, да се они чланови имају суспендовати и под истрагу ставити, односно одузети им ирава и дужности, који су гласали за укинуту одлуку у погледу несазива епархијске скупштине, а не све ђутуре, без обзира ставити под једну капу. Сумњамо, да би шако што могао предложити и изнети г. др. Бранко Илић, изналазалац теорије, да у човечјој глави има „соеа", те да је по томе и „сосана памет" друкчија од памети оних људи, који је немају, а коју по његовој тврдњи већином радикали имају. Овака правничка брука могла је учињена бити од поменутих правника — доктора права — само с тога, што њих нри њеном донашању није руководио здрав — хладан — разум, него страначки бес, који највеће умове уме да заслепи, те да учине нешто, због чега се, кад се „истрезне" и сами стидети морају. А тај је страначки бес нама — а особито на автономном пољу — до сада овамо од 1869. грдних штета допринео и допринаша, и њему се имају приписати све оне

трзавице и утрошен новац и време у којекакве ексиерименте, од којих је сваки нре имао користи, само не наша црква, школа и народ. Да није тог несретног страначког беса било, не само код радикала, него и код либерала, давно би и давно била сређена и наша црквено-народна автономија, за чије несређење још већу одговорност носе либерали, него радикали. 1892. могла се средити наша автономија, јер тешко да ћемо икад дочекати онако нодесну прилику за њено сређење, ал либералима не даде страначки бес да понусте од својих „начела", — као да их нису до тада толико пути напуштали —, и тако смо дочекали, да је радикали сређују с њиховим поповима и пештанским пријатељима, који немају појма о уређењу тако крупних ствари. Кад се као што се из напред реченог види, арх. административни одбор изјавио саборском одбору, за што не може одре дити још дан за држање епархијске скунштине, који је разлог као што видесмо са свим уместан и законит; кад се из напред реченог ввди, да је административни одбор властан да одређује дан држања епархијске скупштине, који је разлог као што видесмо са свим уместан и законит: за сваког, само не за г. г. правнике саборског одбора др. Николу Ђурђевића, др. Миту Мушицког, др. Владислава Манојловића и др. Жарка Миладиновића, било би јасно, да је саборски одбор тај основани и законити разлог требао усвојити, и оставити на миру арх. административни одбор и чекати даљи развитак. ЕБима пак шо небеше довољно, те почевши ићи нузбрдицом незаконисти, не само што неовлаштено издадоше Његовој Светости, као председнику „најстрожији записнички укор", што укинуше поменути закључак, што ставише под истрагу цео један турнус адм. одбора, и што га нре истраге суспендоваше од чланства, дужности и права скопчаних с чланством, него присвојише и неовлаштено и незаконито и право одређивања дана, кад да се одржи епархијска скупштина, а сем тога наредише да у супрот јасном наређењу чл. XVII. пр.