Српски сион

Б р . 13.

СРПСКИ СИОН

С тр . 407.

уређења епархија од 187]., по којој је диједезап иредседник еп. скупштине, те се по томе без њега еп. скупштина не може ни конституисати ни отпочети рад, у случају да би Његова Светост препречен био* да епархијску скупштину отвори, да се конституише нод председништвом најстаријег по годинама епархијског скушптинара. Како је по истој одлуци саборски одбор опуномоћио свога потиредседника г. др. Мишу Михајловића, да изврши решење његово, то је исти још тог истог дана у „Срнском мигрополијском гласнику" у бр. 11. нозвао све новоизабране чланове арх. епархијске скушптине, и оне којима у смислу привремене епархијске уредбе припада право учествовања на епархијској скупштини, да се 3. Јулија у 11 часова пре подне у простсријама српског „Народног Дома" у Карловцима, наћи изволе, и у скушитини учествовати. По истој одлуци поверено је било г. г. др. Миши Михајловићу, и др. Жарку Миладиновићу да спроведу истрагу против чланова арх, адм. одбора, који су учествовали у седници од 15, Априла и донели ону одиозну одлуку, којом се одрекла послушност претпостављеној власти. У „Народном дому" је домар већ почео да чини припреме за миле госте, а г. др. Миладиновић је иочео да проучава * Како ова реч ввони и има л места, после тврдае, „да пошто је г. председник адм. одбора и до сада својии поступком спречавао извршење адредбе саборског одбора у предмету сазива еп. скупштине и шта више извршењу те одредбе успротивио се и на отпор против извршења споменуте одредбе наговорио и завео сам арх. адм. одбор односно чланове његове, па се бојати да ће тако и даље чинити"? Ми велимо да нема, и ношто нема, она је ушла у одлуку само из шеретлука! Кад је г. др. Никола Ђурђевић рекао аз ; требао је казати и буки, те у место „препречен био", требао је ставити г не би хтео". Према напред реченом, само је ова реч имала места, а не „препречен". Г. г. праваици саборског одбора, нису тако наивна, да су могла мислитв, да ће Његова Светост, после изрицааа укора, после одређивања дана скупштине и позива на скупштину, хтети и моћи отворити сазвану по потпредседнику еп. скупштину, ако само не буде препречен. Знали су они врло добро да после тога Његова Светост, нити ће хтети нити моћи, отворати скупштину, све и да не буде препречен, јер као што је сваком, тако је и њима добро повнато да, Његова Светост удееи своје поелове тако, да увек може да председава у свима еедницама у којима је он председник. Зашто је пак г. др. Ђурђеви^ ставио ,препречен" у место „не би хтео", не знамо, и добро би учинио, да то растумачи у посебном чланку, који баш не би морао бити онако дугачак, као онај о чл. XI. и XII. епархијске уредбе.

у свом „Тумачу", на основу којих би §§. и чланака могао оборити и доказати, да чл XIV. привр уређења епархија, по ком „рок састанка епархијске скупштине одређује административни одбор", и чл. Х 1ј и . у. по ком је административни одбор одговоран сабору, а не саборском одбору, у самој ствари не садрже оео, што на први поглед и неправницима изгледа да садржи, како би по том могао учинити предлог за што строжију казну ренитентних чланова административног одбора, који држећ се поменутих чланака, отказаше послушност саборском одбору; кад као гром из ведра неба допаде глас из Пеште, — до скора беле, сада црне —, да министарпредседник нреузвишени г. гроФ Куен-Хедервари систира извршење одлуке саборског одбора од 14. Јунија у ногледу одржања епархијске скупштине и спровођења наређене истраге. Та је вест што би рекли браћа Хрвати запањила и правнике данашњег одбора и све радикале, и не само њих, него и орган наших самосталаца „Нови Србобран", који описани поступак Његове Светости и арх. адмипистративног одбора, а и само министрово систирање извршења поменуте одлуке саборског одбора и обустављање истраге, назва „најновијим авгономним скандалом." И заиота се цео поменути спор између саборског одбора и Његове Светости и арх. административног одбора о држању арх. епархијске скупштине, може назвати „автономним скандалом", кога није ЕБегова Светост и арх. административни одбор изазвао својом репитенцијом, него кога је изазвао саборски одбор својом незаконитом одлуком. Дн се саборски одбор држао ностојећег закона и уредаба, не би могао ни смео позивати арх. административни одбор да учини нешто иротив ностојеће уредбе. Овако својом одлуком изазвао је праведан отпор, и кад председник кр. угарског министарства на основу прииадајућег му права, систира извршење нападнуте одлуке, онда се тај његов поступак не може назвати „незаконитом ингеренцијом", као што га назва „Нови Србобран", и