Српски сион

С тр . 408.

СРПСЖИ сион

Б р . 13.

ко шако о тако јасној сшвари пише , тај само заводи наш доброћудни народ, Уредник „Новог Србобрана" обесивши проФесуру о клин, и одавши се на политично поље, да на њему умножи број наших неквалиФикованих урецника, као посланик на „мајском сабору", требао је денети предлог за одлуку, да се ван крепости стави одмах заглавље саборског устројства од 14. Маја 1875., по ком председнику кр. уг. мииистарства припада право касације решења највиших наших автономних власти, чиме би више користио своме народу, него нанадати на закону основан поступак министра председника. Није оно пријатељ народу, који му ласка и пише онако како му гове, него онај, који му истину у брк говори. Да је код наших највиших власти било и да има више хладнокрвности и обазривости, а мање партизанства и иренагљености; мање би имао угарски министар председник да се бави нашим стварима. Било је времена, кад се могло откло- < нити речено заглавље; данас се већ не може, а како су се код нас расиалиле сшрасти и мцжња, скоро јс , и боље да осшане и на даље исто заглавље у креиосши и сиази. Кад човек чита у „Српском митрополијском гласнику" извештаје о седницама саборског одбора, и види она силна неоснована на закону решења, него донесена из партијских обзира — партијског беса —; не треба се чудити ни мало што незадовољне странке морају да се обраћају кр. угарском миниетарству, као што се због поменутог незаконитог његовог закључка морала да обрати и Његова Светост и арх. административни одбор. Нека је овде знано и то, да Његова Свешост није иротесшовала ирошив самих одлука саборских у иогледу еиархијских скуишшина, него је она ирошесгиовала ирошив тога, да се исте одлуке ире иревшиње иотврде изварију. А то тек није грех ни издајство ! * % н« Када смо оно 1902. учланку: „0 одговорносши еиархијских власши " написаном и издатом за време држања „мајског сабора", на стр. 13. пабротавши коректно држање

саборског одбора спрам неких ренитентних епархијских скупштина и административних одбора рекли: „— — шта се може назвати анархијом, ако се не тможе назвати неслушање наредаба виших власти одстране нижих — иотчињених ?"; позвали смо подједно нраввике наше нове автономне владе — саборског одбора —, да на иста питања одговоре. Том смо им нриликом рекли и ово: „Они ће имати радом својим да докажу: да л се може у опште владати, кад н. пр. једна нижа власт не ће да се осврће на наредбе више власти, него хоће да ради што хоће и како хоће, изговарајући се, да она не само да није саборском одбору одговорна, него му не ће да иризна ни контролно право, већ једино сабору. А да ће и он — саборски одбор — доћи у тај сретан ноложај, за то не треба да се брине. За то ће се већ постарати ешфх. скупштине и ако не у Угарској, а оно у Хрватској и Славонији." Од то доба ево навршила се тек година дана, и за то је време имао саборски одбор да се увери, како је „мајски сабор" љуто погрешио, што је за љубав дернога Вршца и вршачке политике, изрекао: „да је епархијска скупштина оддоворна за свој рад једино сабору." Прво му је епархијска скупштина темишварска „пукла под нос", за тим пакрачка, па ево и административни одбор архидијецезе карловачке. Ваистину, нисмо се надали, да ће му се тако брзо осветити непромишљен поменути његов закључак. Кад је претресен на „мајском сабору" извештај пређашњег саборског одбора, тада је исти одбор назван „хајдучким одбором", што се усудио окарактерисати својим правим именом ренитентан рад епархијске скупштине и одбора административног вршачког и што није могао ни смео допустити да одбор и конзисторија чине којекаква чуда и покоре, те да им стане на пут одредио новеренство да се на лицу места увери о самој ствари, пошто му се не хтедоше послати искани записници. А сад кад је админпстративни одбор архидијецезе, држећи се закључка „мај-