Српски сион

С тр . 438.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 14.

њу бољу терминологију у свом раду изнео, те и друге поучио. У Сентандрији , 23. јулија 1903. Др. Георгије ЛетиЋ професор у богосдовији.

„Велики Типик". Кад је године 1892. г. Васа Николајевпћ с благословом и одобрењем св. архијерејског Синода издао свој „Велики Тиник", иаиоменуо је у предгоговору свом, да му је циљ п иамера била, ,.да та књига послужи као покрет ач, да се једнообразносг V вршењу црквенога обреда заведе у свпиа српским православипм црквама". Па је ли он свој цпљ постпгао? И ако је св. арх. Синод одобрио, да се овај „Типпк" као школска књига у Богословију уведе, и ако је она иеким — јер је сваки имао није — богословпма као уџбеник послужила; опет сам видео да се и богослови као млади свештеници, као и други неки старији свештеници прописаног правила пе држе. И слушао сам и својим очпма видео сам, како неки свештеници у својој цркви служе службу и остала богослужења не држећи се правила црквеног; други опет кад служе било литургију, било остале службе у другим црквама, не ће — бар онда — да прелистају дотичне листове у „Типику", те да виде како треба да служе, него радије питају црквењака или учитеља, какав је онде обичај при служењу службе у цркви, што иимало не доликује једном служптељу св. олтара. За то понеки свештеник, који се строго држи правила црквеног, ако замене свога суседног брата отсутног, који се држи или наслеђеног обичаја плп га је сам увео, не пита учитеља или црквењака, какав је у тој цркви обичај, но по правилу строго служећи; изгледа у очима присутног народа као незиалица, те му ти мештани иза леђа његових довикују: овај не служи као наш попа, или овај воп не зна да служи! Да би се једном код нас у свима нашим црквама увела жељена и нужна једнообразност при богослужењу, добро би било, да наша високопреосврштена г. г. Еппскопи изцаду окружницу, којом озбиљно да наложе свему подручном свештенству обојега реда, да се при богослужењу има строго придржавати прописаног црквеног иравила, а не по наслеђеном месном или својевољио уведеном сбичају да служи. Подједним да позову своје окружне протопрезвптере, да пршшком каноничких визитација

пли инпх посета надзиравају п строго пазе, да лп сваки свешгеник по прописаном правилу служи или не, и свакога онога, који би правилу црквеном противно службу служпо, самом дпјецезану пријави радн даљег поступка Ну како је од оног доба од како је г. Николајевпћ свој велики „Типик" издао, нротекло већ 11 година, то сумњам да се иста књига више и добити може. С тога би саветовали г. Николајевићу, да пречисти и где шта има понрави свој „Типик", те га таковог поново штампати даде било о свом трошку, било накладом „Срп. Манастирске штампарпје", како би се та књига што више распрострти могла.* А пре свега нужно би било, да се ни један новорукоположени свештеник не пусти у парохију, док прво у месту свога дијецезана не практпкује бар 6 недеља, као што је пре обичај био, односно догле док добро не научи практично што му је нужио знати, п то како у цркви, тако и у парохијском звању, пошто се на жалост у богословији врло мала пажња на ово обраћа, те многи сврши богословију, а не зна пи најаужније ствари. 0 овоме би требао добро да промпсли наш св. архијерејски синод, пошто богословија, сама себи остављена, претвара се сваким даном све то више у некп факултет, која жели да ствара неке научењаке, у место да у првом реду ствара ваљане свештенпке, што је у првом реду њен задатак и циљ. Данашњим даном хвала Богу, имамо штинендпја и за вишу богоеловску спрему, те одличне ђаке шпљимо на богословска свеучилншта, да се изображавају за впша звања, професоре и научењаке, а ми нашу богословију удесимо тако, да из ње пзлазе одушевљени и спремни младићи за свештенике, јер само од таких свештенпка имаће п наша црква и народ користи. Не треба богослове претоваривати огромним материјалом, ког велики део није у стању да нрокува и свари, што се види и из тога, да је ове нрошле школске године 2 / 6 које пало, које отступило од исппта. А п како да не пацне и не отступи, кад има штудија — наравно писаних, пошто осим две штудије, остале се предају из рукописа, не ретко и погрешпих, а уз то до којих ђаци у невреме долазе, које теже по 6 — 7 кила —, него им треба језгру датп и што већу бригу обраћати нужним стварима, а оканути се ситнпца, које ђак заборавп — све ако их и научи — чпм напусти школу. * Као што смо извештени, г. прота Никодајевић нема више ни једног примерка од свога „Великога типика", а исти се често тражи. Уред.