Српски сион

Б р . 14.

СРПСКИ СИОН

С тр . 439-

А особиту би бригу требало обратити на црквено пјенијо, које на жалост богослови с врло малим изузетком, врло мало науче. Нотално би пјеније имало још неког смисла, да ко дође у богословију, да зна потпуно ноте, а овако нема смисла предавати нотално пјеније и онима који немају појма о нотама, због чега се и догађа, да богослов пробави 4 године у богословији, па не зна ни на ноте нити без нота, ни најобичнијег пјенија. Не би с горег било, да се у богословију не примају они, који отњуд немају слуха са пјеније а ни гласа, те како се по закључку св. синода без претходне дозволе надлежног дијецезана не сме иико у богословију примити, том би се прилпком могао извид учинити, да ли дотични има слуха за пјеније и тласа или нема, и ако нема, не дати му дозволу. Како данашњпм даном не само комуиални учитељи, него и већпна вероисповедних отима се да не уче децу пјевију и у црквп поје, у првом је реду позвато свештенство, да се стара 8а ваљано пјеније у црквп, коју ће дужност оно морати на себе примити, као и катихизирање, а исту ће моћи само тада својски вршпти, ако и само добро изучи ијеније. Не треба се шалити, него треба својски прионути, да богослова у богословији изуче добро пјеније, а да се то узмогне постићи, не би требало примати у богословпју оие, који као што рекосмо немају ни слуха нн гласа. Стари овештеник.

^ Рафаило Кукић окружни протопребвитер петрињски. У, већ и онако проређене редове српскога свештенства горњокарловачке дијецезе, неумитна се смрт све то чешће залијеће, те их још више нроређује, а на жалост, ни откуда се ти проређени редови, не попуњавају и занавл>ају са ново рекрутованим свештенством, што мора у бригу да баца, сваког правог пријатеља наше свете правосл. цркве и сваког искреног српског родол>уба. Старији свегатеници један по један одлазе, а новији, не само да не долазе, него их у опће и нема. Што је томе узрок, није мјесто ни вријеме да за сад о том расправљамо. Писало се и говорило већ доста о том, али без успјеха. Мјеродавни, ако им је стало до среће и напретка српског народа, и до утврђења православне вјере у том народу, свакако би морали водити озбиљно рачуна о овим незгодним приликама, те да потражи брзо лијека, како би се злу што прије на пут стало.

У горњокарловачкој дијецези требало би најмање 60 свештеника, па да се попуне празна парохијска и капеланска мјеста. А како ће се попунити кад их годишње не сврши више од 1 — 2, па и од тијех често не долази ни један у своју дијецезу, а умире их годишње најмање 8 — 10^. Дне 6. Јулија о. г. у 6 сахати у вече преминуо је овдје дугогодишњи окруисни протопресвитер и парох петрињски Рафаило КукиЛ у својој 81. години живота, у 57. години свештениковања, 47. години пароховања у Петрињи, а 36. години протопрезвитеровања. Прото Кукић рођен је у селу Горичкој котара Дворског 19. Октобра 1822. Тадагнњу нормалну њемачку школу свршио је у Зрињу, затијем био четири године у писарници II. банске граничарске регименте у Петрињи, а послије тога ступио у богословију у Плашком за времена блазкене памети Евгенија Јовановића. Свршивши богословију био је годину дана учитељем у Јаворњу, а затим год. 1846. 23. марта рукоположен у Карловцу за ђакона а 19. маја исте године у Костајници за пресвитера, те постављен за капелана јаворањскога. Одатле након двије године, а то је у марту 1848. године морао је као војни капелан II. банске пуковније с војском у Италију. У Италији био је у Кочељану, Тревизи, Верони, Лењаху, Колоњи, Мантуи, Кремони, Павији, Виценци, Адрији, Ровиги, Мљетцима, Фијоренци, Ливорну и Брешчији. Концем 1850. дошла је изненадна заповијест, да II. банска регимента иде на сјеверну границу монархије, пак је и покојни као војни капелан отишао најприје у Брно, па Краљев градац, Вамберг, Праг, Олумуц, Тјешин, Тропаву и др. Истом концем 1852. године повратио се својој кући, те постане парохом Јураковачким, а одатле 3. Октобра 1856. буде премештен и постављен за пароха Петрињскога; 29. децембра 1859. именованим чланом конзисторијалним, а 1867. произведен у Плашком за окружног протопрезвитера петрињскога, у коме је својству остао до дана своје смрти. Покојни прото Кукић био је врло виђена и уважена личност, био је пун интелигенције и врло начитан човјек, говорио осим српскога језика, врло добро њемачки а за вријеме свога четиргодигањег одсуства из отаџбине, научио је талијански и чешки, а говорио је добро и руски. Год. 1867. био је с великим бројем славенских гостију у Русију на етнографској изложби, а год. 1870. био је и посланик на српско правосл. народ. црквеном сабору у Карловцима, на коме је заступао начела конзервативно-клерикалне странке, којој је странци остао до своје смрти вјеран. Био је човјек челична карактера и конзеквентан. Добар Србин и патријота. Службу своју вршио је најсавјесније, и био је у вршењу исте необично ревностан и строг, што му се признавало на надлежном мјесту, те је и одли-