Српски сион

Стр. 422

СРПСКИ сион

Бр. 14.

и толико председавао у таким седницама, о чему се може г. Миладиновић уверити из занисника седница саборског одбора, до којих му је бар данас лако доћи. А да се г. Вучетић држао „мишљења" г. Миладивићева, не би у оноликим седницама председавао. И из овог се јасно види, да је г. Вуче тић у истини бољи тумач и зналац наших автономних ствари од г. Миладиновића, који се и онаквим својим тумачењем §.21. саборског устројства што-но реч затрчао и ујео.

Где ете, паетири? Под овим је насловом донео ошптепознати Ј руски богословски лист „РусскШ Паломникг" у 25. броју свом следећи значајан чланак о београдским догађајима. „Дубока сета веје од београдских докађаја... пао је несретни краљ, пала сирота краљица, пали им еродници и приврженица. Ни једна се суза није пролила над њиховим гробом. Какво зло је учинио своме народу тај злосретни помазаник? Сад кад је загашена жеђ за крви, и када је умукло громко рукоплескање, сриски народ као да иште оправдања, а знајући да цареубијство не може бити оправдано никаквом кривицом, сам себи одговара: — Краљ је био умоболан! У масу су ишли гласови чак о томе, да .је тај приговор потврдила и научна секција и стручно испитивање лубање несретне жртве, краља. . . . Одиста, страшно чути! Заиста крв мути не само очи, но и савест. Питање о умној болести краљевој, јесте ствар условна, но и ако је истина, да је краљ био умоболан, зар то може скинути прљавштину са цареубица ? Српска штампа морала је признати, да ,је „краљ био несретан човек", ца „он није могао постати другим, но како га створише његови родитељи, васпитање и прилике у којима је живео", и што је он био такав „какав је морао бити по неопходимости услова" („Застава".) Па шта онда? Зар је то оправдање ? Зар не заслужује човек, који је од детињства свог видео само рђаве нримере, још више снихсхођења?

Но — то је питање будућности. Ми хоћемо да кажемо два-три слова ио поводу једне мале подобности, али која раздире душу човечју Васпитани од детињства под благодатној сени св. матере Цркве, ми неможемо да одвратимо свој поглед од руских пастира-великана, који су ишли на колац и трпели тешке муке за своју оданост према „помазаницима Божјим". — Не бојим се ја твога ножа — одговорио је патријарх Хермоген бојарину Салтикову, када га је овај наговарао, да пређе на страну Пољака, и видевши сталност архијереја, замахне на њега ножем. — Буди проклет од наше смирености и овога и онога света! А шта је одговорио српски митрополит цареубицама ? Садашњи српски митрополит Инокеншије у благословио је брак краља Александра са Драгом Машином. Они обоје падоше, а маса је бурно клицала живели убицама, а архијереј као пгго новине пишу — украсио је свој двор заставама, и не хтеде им обавити ни опела, укиде ошпту молитву за њих у цркви, а у саборној цркви „похвали народ, који је у тешким потресима овим својим снокојним и достојним држањем једанпут за свагда показао своју потпуну зрелост" („Ново Време".) А о погинулом краљу ни један уздах сажаљења! Чега се митрополит бојао? Зар краљ Петар I. не би оценио његову верну службу, кад би му он рекао: — Господару! Ја са не занимам политиком. Моја власт није од овога света. Тебе љуби народ српски, но ако би и ти имао непријатеља, ако би несрећа и Тебе иосетила — ја ћу увек до гроба грудма својим штитити те, као номазаника Божјег, као законитог краља народа српског. . . Госнодару! ти ме можеш казнити, али не заборави, да је над Тобом Господ! Знај, да ја проливам сузе и да се молим за покој душе Твога претходника, као што ћу се молити за твоје здравље и сретно Ј владање". Но у Србији не чује се ни речце од такве величанствене химне. Има извештаја, да подражавајући митрополиту своме, на сахрани краљевој и није било ни једнога епископа, но су само прости свештеници остали верни своме V' позиву ! .. . Где сте, насгири цркве? Где ја ваша ота-