Српски сион

Б р . 14.

СРПСКИ СИОН

Стр. 423.

часка љубав према овенчанима? Или зар се не познаје баш у несрећи истинска љубав и преданост ? Но . . . нека се наше срце не смути! Душо, прибери се! Теши се — и ако тиме можда себе обмањујеш — надом, да ти извештаји не ће бити истинити! И. Мглинск1&. Тако „Паломникт,". Но на жалост утеха му је слаба, јер су се ти извештаји о ионашању свегатенства, нарочито више јерархије цоказали и сувише истинитим, још истинитијим но што _он мисли, јер ни „ прости свеш те н ици" не остадоше верни своме позиву. Ко се сећа. какве је пригодне говоре држао у свакој прилици митрополит Инокентије, где је требало показати лојалност, оданост и приврженост живоме Александру, — тај не може веровати 5 да је тај исти Инокентије, на глас да је тај по њему толико величани и узношени Александар мртав , дао у радости својој двор окитити заставама, па шта више и само гробље и цркве! Па ииак аора веровати, јер је одиста тако. Дугаа нам се мути, кад помислимо, да јрдан краљ, коме су се за живота сви улагивали, и пред ким су пузили, умире без најмање утехе, коју св. црква најмањем члану своме пружа; да га сахрањују без звона, без почасти, дакле и без оне церемоније, која се и последњем циганину одаје ! Краљева смрт није звд нима оглагаена ни у једној цркви у Србији, у којима се годинама узносиле молитве и долгоденствије за његов живот, док беше „благовјерни государ"! Па није му ни у једној цркви одржан ни парастос. Заиста страшно, и ми стојимо пред ужасним фактом, да је у српској јерархији преко, ,у целом српском свештенству нестало и трунка свести о позиву , о дужности свештеничкој, да су они српско име, понос српског свештеника обрукали пред целим осталим иравослављем, пред целим образованим светом! И то ради Инокентије, који је по милости краљевој од обичног проте Јакова постао митрополитом, и који је, да се за ту услугу благодарним покаже, чинио слепо гато је год Александар од њега желео. Величао је владавину његову, кад је народ био најнезадо^вољнији; узносио је краљицу Драгу, ма да је знао, да су сви слојеви народа огорчени што

она ради као краљица. У своме духовном суду рагачинио је по жем и само вољи краљево.ј проту Милана Ђурића, против свих пропис а и канона цркве, и нашао је још и од себе лошијег слугу, једног вајног архимандрита „академичара", који је то рашчињење и у цркви спровео. Његова слепа послушност је тако далеко ишла, да би можда и православља се одрекао, да је то краљ желео. Но и од тога је одвратнији иример „чувеног народног борца", радикалског мученика проте Милана Ђурића. После рашчињења свог у афери због атентата, осуђен је на робију а можда би и стрељан био, но Александар га помилује и именује га војеним протом са платом од 6000 дин. Тај исти прота преузео је своје звање и служио службе, обављао тајне и свака свегатенодјејства, без обзира на то, гато је и духовним судом и црквеном церемонијом рагачињен, а Инокентије је то мирно гледао, и није чинио никаква приговора против тога — јер је то његов љубљени краЂ тако желео! . . . Годину дана после свога именовања за војеног проту, затражио је Ђурић пензију, и иогато су му Јрачунате све године, које је као мирски свештеник служио, дозначена му је пензија од месечних 500 дин., а Сава епископ жички подарио му је још и парохију у околини Ужице. Па мислите да је прота Ђурић пролио сузу над гробом онога, који му је поклонио живот, вратио часг свештеничку, и дозначио му приход, каквог дотле није имао нити би икада имао? — Не , тај прота Ђ урић је улицама као манит јурио и гологла в викао уЈ занешен радошћу, што је и последњи корен несретне лозе ископан! Заиста срамота за српску цркву што имаде таке служитеље, који ни појма немају о свештеничком позиву, који су довели тај сталеж до апсурдума, који су поткопали углед цркве тако, да је она данас у Србији последњи фактор. А и ко би јој одавао већу почаст, кад јо.ј је и виша и нижа јерархија више у служби политике и појединих странака, пего у служби истинске науке Христове? Па откуда то? Огкуда та декаденци .ја у_ моралу србијанског свештенства? Откуда та несамосталност у тумачењу онога учења цркве, које се код осталих православних народа на темељу канона вековима неповредимо очувало, и које чува цркву од сваког искушења и напасти, баш зато, што је чврсто и необоримо ?