Српски сион

СРПСКИ сион

Ми држимо и отворено тврдимо, да је томе једино и искључиво узрок слабо, како стручно, а још више дома~Ке васиишање свешшенства, да и не говоримо о несретним политичким ириликама, које Србију расшрзају. Режим Петра Карађорђевића позван је да то санира, и нови краљ ће у истини заслужити и признање делога света и царство небесно, ако сву сво.ју бригу носвети у првом реду томе, да подигне ниво образовања српског свештенства, да створи озбиљну самосталну и образовану јерархију, коју неће свакп политички ветрић пољуљати, те да са таком јерархијом нриступи препорођају религијозно моралног живота, који је данас дошао до ивице нропасти. А да то све узмогне постићи, он мора у првом реду одстранити свештенство од политике и упутити га, да живи искључиво своме позиву, који садржи у себи толико лепих и узвишених задатака, да ће свештеник за цео свој век наћи у њему и мимо политике, забаве к утехе. Тако је у Србији. А јели код нас боље? Ал о томе — други нут коју. А. А.

Патријар Јосиф Рајачић и владика Платон Атанацковић Нриопштио Д. Р. Видећи владика Платон, да нема никаквог решења на његову „Аналитику", а међутим су све владике нрекинуле с њиме „црковно-долженствени сојуз и сообшчение"; упутио је на сваког од њих следеће писмо: „Ваше Преосвјашченство Брате во Христје ЈБубезњејши! По гласу писанија, јего Блаженством Г. Патријархом нашим Јосифом мње под 12. Окт. пр. љ. 1850. Ч. 964. присланаго, В. П. дне 11. тјехже нисмено Себе изјаснили јесте, да от всјакаго церковно-долженственаго сојуза и сообшчениа со мноју дотоље бити престаете, дондеже књига моја „Аналитика" не изсљедитсја, и суд сверху јеја изречен не будет. Шестиј мјесјац от времена Архијерејскаго того нечајанаго изјасненија течет,

и аз до днешњаго дне всуе ожидају, да Ексекуциеју начатаја импровизиранаја прја таја јединожди уже ко концу приведетсја. Можете си представити В. П., колицје ми душа моја, хотја при совершеном совјести о невиности моеј утјешении, скорбјети имјејаше чрез все тое то долгое времја! БПаИопит соп1игпеНа асегђ10г ез1 диат гери1зае 1пјипа, велит Ре1гиз с1е Магса. Никакоже убо нестерпливости моеј, но бољезни душевној воснисати будете, что се уже ко каждому от собраних здје Г. Г. Архијереев (јакоже и самому јего Блаженству) настојашчим мојим мирољубивим нисанием неиосредствено обрашчајусја, торжествено себе изјасњаја, јако помјанутују моју „Аналитику" во свое времја за јединое токмо личное мое, начеже и паче достоинства нашего Архијерејскаго (о чем самаја книга та изобилним свидјетелствует словеси) оправдание мноју сочиненују, но (соизволенију јего Блаженства, мноју под 16. Јулија 1850. писмење нрошеному, на тое не воспосљедовавшу) ни до сего даже часа необнародованују, в цјелом јеја ексемпларов количествје во руки Архијерејскаго Сословија предати готов јесм. Не могу убо прочее не надјејатисја, јако II. В., камењу мнимаго претиканија мноју тако мира и љубве ради отвалену сушчу, со утјешением и радостију помјанутое изјаснение Ваше вспјат вземше сотворити будете, да тјем образом и аз с Вами в виноградје Господни соединеними силами ниње, јегда всевисочајшим Царским именем сјемо в тој конец позвани јесми, дјелаја спасоноснују в призренији св. Церкве нашеја понесу тјаготу дне и вар. Всјакаго сомњенија кромје и В. П. в полној мјерје убјеждени јесте, да того ишчет самаја св. Церков наша — того требует Народ наш Сербски — того ожидает самое нрестолное сие мјесто и Царја и Цар скаго правленија, ихже очеса бдјашче назирајут ни, да по миру нашему и Архијерејскому согласију суд произнесут и о характирје такожде всецјелаго стада нашего Духовнаго в самое сие преважњејшее времја судеб наших церковних и Народних! ЈБубви братској пријискрење сприоб-