Српски сион

С тр . 550.

СРПСКИ сион

5617. рече : „Тим одређењем хтео је са- < бор да зада смртпи удар „спмонији", која је као црв подгризала жиле црквеног живота у Срба. Било је истина у свако време племенитих људи међу архијерејима. који су ставили себи задаћу, живети и радити за бољитак свога народа. Ал ако је зао удес себичност и грабљивост подигао на епископску столицу, онда је и добро дотирана дијецеза указала слику, која је болом морала испунити груди сваког човека од поштења." А зашто је и како је могао и смео и епископат на тако шта пристати, да при постављању свештеника једино ту улогу има, да рукоположи изабраног за ђакона и срештеника; на то би нам питање могла одгокорити једино тадашња јерархија, а у првом реду патријар Самуило Маширевић, који подједно и носи на.јвећу одговорност за уништен постојећи вековима уплив еписконски при постављању свештеника, на основу учења црквеног. Кад је у сабору претресано питање о томе, да ли да се сматра за изабраног од скупштине онај, који добије 2јЗ гласова или који има више гласова, устао је епископ будимски Арсеније Стојковић, те је рекао: „Не слаже се с црквом нашом да општина и репрезентира и кандидира. Нека се изрече начело: „како бира општина, да ли ирезентира или кандидира. Ако презентира, онда цредставља једног, а ако кандидира, онда иду тројица." По синодско-саборском предлогу §. 60. овако је гласио: „Епархијска конзисторија, кад ирими протокол (изборни), избор чини између предложених лица, или ако би се сви гласови сјединили на једног, потврђуЈе и наређује што треба да се рукоположи и уведе у службу." Одбор а(1 ћос, овако је исти §. изменуо: „Еизрхијска конзисторија, кад прими протокол, најдаље за 6 недеља учиниће избор од предложених лица, или ако би се 2/3 гласова на једно сјединиле, за исто време потврђује и што треба одмах наређује да се рукоположи и у службу уведе; у противном случају остаје увређеној страни право да се обрати митрополитско-црквеном савету, да овај нареди да се закон врши."

Лрхимандрит Герман АпђелиЛ. као известилац одбора ас! ћос, прочитавши овај §. рече.: а т^ко не може остати. Владика СтојковиЛ на то примети да ни канон, ни митрополит, ни синод, нити ико на свету може владику натерати да против савести своје кога рукоположи. Др. Свешозар МилетиЛ , одговара на то: „У канону има прописано, за које се време могу ноставити. па кад дође време, мора владика хтео или не хтео рукоположити; ту се његова савест не пита А има закона, по којима и владика може на суд доћи. Не можемо ми ничију савест узети за сигурно. Услед тога се заподела ова дебата. Комесар рече, да у стварима каноничким, не сме ни за длаку попустити (!), јер му је то од двора наложено. Стеван ПетровиК, велики жупан одговара: Ако то буде, онда је сав наш труд узалудан. Јер кад је владкци савест закон, он може учинити шта год хоће, а заклањаће се за савест, зашто дакле да се трудимо око тога, кад наш закон за њега не важи ? Патријар : Мора владика узрок казати. Владика СтојковиЛ : Има различних узрока, па и таквих, које не мора ником казати. (То не ваља. Жагор.) Треба што год и на савест владици оставити. Др. МилетиЛ: То никако не може бити. Не можемо, а и не ћемо да се ослањамо на савест појединих људи, јер мени може савест допустити да учиним против правде и закона. Комесар: Владика не може на суд позван бити, као што је црквени савет, јер то није његов суд; њему може само си нод судити. Владика Кенгелац : По себи се разуме, да ће озлојеђени конзисторијом даље правицу тражити, али само не треба то у закон заводити. Др. Милетиб: Ако он не ће свештеника да рукоположи, нека га други владика рукоположи. Владика СтојковиЛ: То не сме и не може бити. Др. МилетиЛ. А ми ћемо учинити да може.