Српски сион

Стр. 60.

СРИСКИ

бору у погледу прекрајања и самовласног установљавања манаст. прорачуна од стране тога одбора, као и у погледу одређених истрага против манаст. управа због неунашања прорачунског вишка за год. 1902. У тим питањима је збор настојатеља донео једнодушно и једногласно две резолуције, којима се ограђује против таковог самовласног поступка саборског одбора, уз изјаву, да ће се управе и у будуДе прудржавати оних нрорачуна, које буду оне предложиле. а да се одређеним истрагама подврћи не могу, јер је одређењем тих истрага саборски одбор присвојио себи дисциплинарну власт над управама, која му никако не припада. Ман. управе нису ни оргапи ни чиновници сабороког одбора , но самосталне корпорације, над којима дисциплинарну власт могу само духовне власти вршити. У томе смислу поднео је збор саборскоме одбору образложену представку, коју ћемо у своје време у целости саопштити, за сада пак нека нам је дозвољено, да у кратко изнесемо мотиве тих резолуција и представке По 4. тачци 19. §-а сабор устројства од г. 1875. има сабор да донесе штатут о управи, контроли и употребљењу манаст. добара с погледом на основне цељп њихове , а по 33. §-у тога устројства има сабор поднети предлог о начину руковања са манаст. добрима. На основу тога 33. §-а донета је 5'17. септ. 1875. „привремено упутство" у погледу администрације, рачуноводства и рачунополагања. По 9. тачци тог истог 19. §-а сабор установљава прорачуне и подноси их кр. уг. министарству ради надзора у томе погледу, дали су прорачуни у смислу тога штатута, који се у 4. тачци спомиње, дакле с погледом на основне цељи, састављени ? Посљедњи „мајски" сабор установио је за манастре један прорачун, но без обзира на основне цељи, јер штатут, који се у 4. тач. 19. §-а спомиње, не постоји, није никада састављен, те према томе није ни тај прорачун могао бити састављен „на основу штатута, и с обзиром на основне цељи" — но је саставл,ен на сунце, а по свој прилици на темељу 6. §-а V. одс. Кр. Решкрипта, по коме манастири долазе под администрацију управе народ. добара, и у ком се §-у чини расположење о вишку, а састављен је по свој нрилпци и на основу 14. §-а одс. V. Кр. Решкринта,

по коме се „сабор има старати о обдржању, умножењу и употребљавању фондова п о новим изворима за црквене, школске и просветне цељи". Сабор је дакле пропустио извршити своју дужност у погледу штатута, али није пропустио ни он ни саборки одбор извршити онај део тога §-а који нека права пружа, ако дужности својој у погледу штатута удовоље, те су и осим штатута установили прорачуне манастира само и искључиво ирема својим просветним и школским иотребама, но испуштајући при томе сасвим из вида основне цељи манастира. Истина, тиме је створен један обилат нов извор за просвету, но при томе је поступио посве једнострано и пристрасно, јер не мерећи имовну снагу манастира, што им је на темељу Ш. з. 22. §. сабор. устројства могуће било, а у тежњи, да створе нове просветне изворе, огрешише се баш о 14. §. V. Кр. Решкрипта. који им императивно налаже, да се имају старати о „ умножавању " манаст. добара, а кад би се сабором и саб. одбором установљени вишак избацио, манастири не да се не ће умножити, но ће се шта више разорити, јер вишак тај не стоји у сразмеру са приходима, рентабилитет манаст. добара по данашњем спутаном, нерационалном начину економисања, где управе морају и сејати и жњети тако рећи по писменим упутствима својих нестручних власти, данас је тако мален, да манастири једва могу своје најпрече потребе подмирити. Сабор и саб. одбор састављалису прорачуне са неиостојеЛим, срингираним ириходима јер су ирема потреби својој подигли све приходске позиције манаст. прорачуна до аисурдне висине, а расходе снизили дотле, да се тим свотама поједине економ. гране никако подмирити не могу. Такав прорачун сабора и сабор. одбора не слаже се са имовним стањем манастира, јер се такав вишак избацити не можене слаже са иравним иоложајем манастира, јер управе, као грунтовни власннци својих добара не могу о својим приходима-расходима примити од треЛе особе, без нужног познавања околности, састављени прорачун; не слаже се најпосле ни са автономним наређењима , која не говоре 0 вишку као јединој и основној цељи манастира, т. ј. да су ови само зато ту, да праве онолико вишка колико сабор затражи.