Српски сион

С тр . 202.

Б р. 8.

Познаваоцу развитка тог по живот и црквени и монашки несретно набаченог цитања, мора изгледати у нрви мах, да ће тај почегак краја, и ако не буде баш тако дугачак као шго је све до сада трајало, ипак времена прогутати, — док се владајућа партија окуражи, да без зазора од завидљивих јој другарица загризе у ту јабуку, или ако ћемо баш рећи орах, којег као да љуска није тако тврда, бар не зато, јер је дошло доба да и сами власници тог ора желе, да се љуска разбије, и језгра праведно подели. Питање би само било ко ће делити, ко ли пак бирати? Ако калуђери поделе, жалосна им судба, ко ће им веровати?! Ако ли пак народни преставници поделе, хоће ли калуђери без протеста пристати ? И тако као да ће сва тешкоћа, код привађања манастирског нитања крају своме, око деобе бити. Да се ствари у иомоћ притекне, у најбољој намери износимо овај ниже изложени „снасоносни нредлог" на јавност. Већ се темишварски сабор бавио озбиљније питањем, шта и колико да поједини манастири на опште народно-црквене цели дају, — па све до кр. решкрипта од 1868. било је у том питању разних комбинација, а решкрипт се задовољи са оним наређењем у §. 6. У-отс. по ком половипа сувишка, што претече преко годишњег расхода у манастирским рачунима, долази у фонд манастирски, а друга половина улази у школски или криликални фонд на иросветне цели. Та прилично одређена неодређеност, и јесте узрок што од сувишка не беше готово нишга, јер свети оци схватише као да закон вели: ако га буде !, — па после умствоваху да не треба да га буде, док се калуђерима авчономним законима не нризна, да су они и власници и поседници свога имања онако, као што их и грувтовница сматра. И изроди се један пркое и свађа, при чему просветне потребе народно-црквене изгубише за 35 година само по 20.000 круна рачучајући годишњег сувишка, преко пола милиона, а иноци цостадоше осЈмњичени свакојако, па чак и јавно у седницама највишег автономног тела — на иоследњем нар. црк. сабору, и ако без стварног узрока, злонамерно у њиховом одсуству. Па ако треба да нркос престане, и ако

данашњи саборски одбор озбиљно жели, да манаетирско питање успешно и правилно и праведно крају приведе, како би и купуса остало и коза се наситила, не бојећи се ни оне једино* жогуће последице из тог евентуално повољног решења ствари, да кад нестане сазиз ћеШ-а, па можда и настуии алианца, противници, из других табора злонамерно не узтврде, да се је поклерикалио; — онда нека и следећи кључ, који би можда сва врата отварао, послужи ако узможе к правилном решавању ствари. „Форинту но јутру, то је најмање што се може и мора искати", чуло се и чује од стране световњакз, дочим калуђери једва, да изусте „дајемо круву ио јутру". Истина нису на близо, но нису ни раздалеко, што цаје новода писцу ових редака да мисли, да ће ипак до погодбе доћи, а тиае и до измирења, осим ако се калуђери опет не узбоје, да им се не нребаци е се порадикалише! Па ако се тога не боје и ако им је стало до подизања њиховог у дугој борби прилично оштећеног угледа, што је цак могуће једино сталним измирењем; они ће се ваљда морати и одлучити, да даду макар и потеже ту жељену форинту. И кад би се на то решили, онда би ствар овако стајала. Кажимо да целокупно лааастирско имање износи 31.000 јутара, онда би жељени вишак од 26 манастира износио : К. 62.000, што би пак ваљало цоделити на поједине манастире не по износу њиховог поседа, већ по износу њиховог данашњег прихода, када би опет на основу тога прихода манастире ваљало цоделити на четир класе: I. кл. јаке куће; П. кл. јаче куће но већином задужене; И1. кл. средње куће са дугом; IV. кл. поседом слабије куће. У I. кл. дошли би манастири:Крушед6,Гргетег, Бездин, Ст. Ђурађ, Беочин, Кувеждин, Ковиљ и Војловица. У II. кл. Хоиово, Шишатовац, Раваница, Пр. Глава. У Ш. кл. Месић, Бешеново, Јазак, Фенек. У IV. кл. Вл. Ремета, Мл. Ремета, Раковац, Цакра, Лепавина, Ораховица, Грабовац, Златица, Гомирије. У I. кл. пало би од горње своте на манастире, Крушедол и Гргетег по К. 9000, на Бездин К. 7500, на Сг. Ђурађ К. 6500, на Беочин К. 6000, на Кувеждин К, 5500, на