Српски сион

Б Р . 9.

СРПСКИ СИОН

С тр . 229.

готе земне и изобилје хлМное, и насл^дје вечное. (Исе. 58, 13. 14.). (Наотавиће се.)

ј „НпгаЈзћго" нам објављује рат! Овијех дана дођоше ми на ум ријечи, које ми је прије двадесет година рекао тадашњи жупник у Св. Ивану-Жабно др. Ј. Вгедег. „Пријатељу, млади сте, па ћете се на жалост и увјерити о истинитости мојих ријечи. Тај чогјек ће још много срце људско ранити, моокда чак и срце парода нашега и вашега", — то ми је рекао у дому својему др. Ј. Егедег, а говорио је о другу својему.. . Говорио је о другу својему, назвавши га „оааким језуитом и ! Имао сам тада разлога да ојађеном домаћину примјетим: „Немојте, господине, тако говорити. Вас су увриједили. Лична антипатија, бол изневјерене колегијалности, можда и заметци очајања због судбине худе, то рађа у Вама црне мисли и то Вас можда наводи на злогуке слутње". .. Не знам зашто, али тек искрсну ми у памети давно већ заборављени разговор тај и чини ми се, да се исти сада наставља. Чини ми се као да чујем онај исти јаки глас из мушких прси људине оне, да га чујем како ми говори: Јесам ли рекао ? ! Као да ми се свети за оно, што му онда не дадох заправо и што га хтједох умирити и ублажити, па ми непрестано понавља: Јесам ли рекао?! Свети ми се. А ја бих и опет хтио да обуздам освету његову. Хтио бих му рећи: Варате се добри човјече. Страшна Ваша слутња није се још обистинила. Па и неће, ако Бог да. Хтио бих му то рећи, али ми затвара уста опет Хрват, опет римокатолички свештеник. Затвара ми уста главом баш бивши Уредник „Ка{оКско§ 1лз{а", госп. ЗГјерап Когетб. Господин Стјепан Коренић лично ми

је непознат. С њим се нијесам никада састао, нити сам икада с њим говорио. Познајемо се само по имену. Ја сам његово сазнао из „Ка1оПско§ 1л81а и , а сарадници неки његови казали су њему моје. Лично ми непознат, ставио се он ето предаме и затвара ми уста и неда ми да речем данас оно што бих рећи хтио ономе који ми се сада свети...

Покренули су лист, удешавају штампарију , хоће да оснују странку. Римокатблички еиискоиат у хрпатском народу развија барјак, на којему је написано „Нгт(Фх) и , а који је прикован за копље ексклузичзног римокатолиццзма. Тај барјак узео је у јаке своје руке преузвишени арцибискуп загребачки, госп. Јигај РозИоугс, па га забада у срце народа краљевине Хрватске и Славоније, чак и Далмације кршне и Босне поносне. Дубоко га забада у срце народно, да чврсто у њему стоји. Тура га дубље, да сасвим пробије срце то велико и да га прибије за ледену стијену братске мрокње,немира и неслоге. . . То сам прочитао, не, то сам ишчитао из опроштајне ријечи г. Стјеиана Коренића „па га§1апки за Моуашт сИаосппа Ка1оНскода Уз1а", у броју 17. од ове године. Запањен стојим и не смијем сад већ више дру Ј. Ригеру , на осветљиво његово: Јесам ли рекао?, одговорити оно, што бих одговорити желио... Јест, рањен је и г. Стјеиан Коренић. Рањена срца пада он као уредник „Ка1оНскод Ун1а''. Пада славно, пада тако, да му на том паду морају завидити многи и многи од оних, што још сретно на великој висини балансирају, или се истом у висину пењу. Морају завидити његову паду, али он је ипак пао, срце његопо рањено је, али рањено је, јауче он у болу срца својега, а срце народа његова, народа хрватскога! У јауку његову још се нешто чује. Падајући довикује он браћи својој: „Рос! кгај гт Мзто зе из1ођо<ЗШ, јег гтас1ето г гаг1ода , ћгаси зуесешке 1 па јоз јескт