Српски сион

БР. 11.

СРПСКИ СИОН

СТР. 309.

Што се тиче наставе у вери и у мо• ралу , у томе погледу, пошто је то чисто унутарња ствар аутономије моје цркве, мислим,' да се то мора учиши машерњим језиком детеша, јер је опште познато, да је у нашој домовини православна црква по преимућству пародна црква. То је прнзнало и законодавство наше домовине, кад је у 1Х-ом зак. чл. од год. 1868. изјавило: да у угарској имаде две уређене православне цркве, српска и румунска. Кад не би овим црквама уза заједничке догме била народност основа, онда не би законодавство од год. 1868. дозволило, да у једној и истој држави постоје две православне цркве. Пошто је српској православној цркви званичан језик српски, то су српским језиком и молитве исписане, катихизиси српски написани, те се и верни не могу учпти другнм до српским језиком у веронауци, дакле у материнском језику деце, јер би се иначе сама црква одрекла свога народнога значаја■ Нека влада подиже државне школе на мађарском језику, али нека у тим школама остави и даље наставу у веронауци и моралу на дечијем матерњем језику , јер тиме ће учинити само доброј ствари услугу. Нека ми је дозвољено, да укажем још на једну велику иедаг шку заблуду овог законског предлога. када исти хоће да заведе основну школу са два насшавна језика тамо, где је у нема^арској основној школи барем 20% ученика ма^арског језика Не могу да замислим, како ће у овакој школи, ако је у опште има, учитељ, био он ма како вредан и усталац. моћи одговорити своме узвишеноме позиву: да ученике научи успешно нужноме знању, да их васпита за ваљане грађане отацбине, а поред свега тога, да их толико научи ма^арски говорити, да могу према својим животним приликама већ у основној школи миели своје мађарским језиком чисто и иравилно изражавати. Редак је учитељ који је кадар да се оваким двоструким задатком огледа — јер ако онаЈ први задатак занемари. имаће ученшсе, који говоре мађарски, али су иначе незналице; ила ако не би предавао мађарски језик

тако темељно, као што то ова законска основа захтева — онда би добио дисциплинарну истрагу на врат. Зато ја држим, да би се циљ иостигао, ако би у основној школи остала стара иракса и ако би повторне школе претворили без изузетка у поновне школе са чисто мађарским језиком, јер ја сам уверен, да би тиме постигнули онај двоструки циљ: да деца присвоје себи и основна знања и да науче и ма^арски језик савршено. После овога захваљујем се Нзеговој Преузвиптености што је и мене позвао на ову поверљиву конференцију ради заступања моје цркве. придружујем се оној молби посланика Арпада Сентивањија: да изволи овај референтски нацрт пре него што би постао законским предлогом саопштити вероисповестима, на име у мојој цркви Његовој Светосши г. срискоме патријарху као иредседнику мишроиолиЈско-школског Савеша, да би о њему могао исши Школски Савеш сшавиши своје иримедбе.

Гаврило Мијакић и Павле Зорчић марчанске владике. д. Р. На брду је Марчи између града Иванића и Чазме на потоку Глоговници, још при крају XVI. века постојала римокатоличка жупна црквица, аосвећена св. Светима. Марча је била саграђена па вемљишту бискунског (загребачког) добра града Ивашгћа. Еад је иста црквица претворена у српски православни манастир, односно унијатски; не зна се за данас за извесно. Једни тврде да је Марча српско-православни манастир постао при крају XVI. века, и да га је подигао на месту речене рим. црквице митрополит Василије , из манастира Ораховице у Славонији са избеглим ораховичким калуђерима, носветивши га св. арх. Михајилу, у ком је Василије пребивао до своје смрти (-ј* 1609.); дочим друга тврде, да је Марчу при крају XVI. века загребачки бискуп уступио православносрпском калуђеру Симеону Врешањи , који је с више хиљада Срба прешао из Босне у тадашњи вараждннски генералат, пошто је изјавио жељу за унијаћење, и да је напа Павле У.