Српски сион

С тр . 310.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 11.

11. (21.) Новембра 1611. потврдио апатију (архимавдрију) код св. Михајила у Марчи и да је потврдио Симеона за ирвог абата (архимандрита) и владику „католичких Србаља, грчкога обреда", у ком га је звању потврдио 31. Дец. 1611. (10. Јан. 1612.) цар Фердинанд. Симеона је Вретањт могао папа Иавле V. 1611. потврдити за унијатског владику; ал је истог Симеона као марчанског калуђера патријарх пећски Јован поставио синђелијом својом од 28. Јулија 1609. за „енископа западних стран". Наскоро је дошао владика Симеон у сукоб са загребачким бискупом Петром Домитровићем, пошто је Марча и округ око ње, где су се Срби населили пре турске најездв потиадао цод загребачке бискуче, и Симеон пристане да призна унију и загребачког бискупа за свога митрополита, себе пак сматраше за његовог викара. После тога, уступи исти бискуп манастиру Марчи земље и шуму и одреди му међе. Исто је владичанство австријска влада прозвала свидничким владичанством. по месту Свидниди у Галицији, дочим га је Рим назвао нлатеанским (ркЈепаЈз) по Платеји у Вијотији у Палестини, т. ј. марчанском владици дат је назив као што га добијају епископи т рагМђиз тМеНит — енлскопи у неверним земљама, у које је Рим рачунао и наш народ. Да би уз унијатског владику Симеона и српски народ живећи око Марче и у вараждинском и карлштатском генералату, прешао у унију; издао је надво.јвода Фердинанд — потоњи цар аустријски 1619 —1637.) 31. Дец. 1611. (10. Јан. 1612.) заповест генералима, да ако би се Срби одупирали владици, да их каиетани оружаном руком нагоне на покорност. По овом се дакле може сматрати Симеон Вретања као први унијатски владика у Марчи. На седмом месту долази као марчански владика (од којих су се неки изјавили за унију, а неки не) Гпврило МијатсиИ од 1663 —1670. И ако су марчанске — свидничко — платеанске — владике били неки само привидно унијати; нису хтели то да буду и калуђери у Марчи и српски народ у вараждинском и карлштатском генералату. Који је од њих и пристао на унију, ти су то морали крити од народа, да их не побије, и народ је мање више све држао за право-

славне владике, пошто и назови унијати не смедоше никакве новотарије уводити, да би народ могао цриметити. По смрти владике Саве Станисављсви%а (| 1657.), који је назидао нову цркву у Марчи -— дотле је била од брвана, и који се држао за српског владику, те Србпма забрањивао одлазити у римокатоличке цркве; народ српски изјави жељу, да не ће никог другог за владику, до ли архимандрита марчанског Гаврила Мијакића, као и то да владика њихов зависи од пећског — српског — иатријарха. Вараждински генерал Леслија п бан хр« ватски граф Никола Зрињски у Бечу потпомагаше потврду Мијакићеву, дочим су римокатолички бискупи препоручивали лепавинског арх. Симеона Кордића, који је обећао иримити унију. Наиослетку буде иотврђен Мијакић У књизи „ Карловачко владичанство" I. књ. Карловац 1891., наш прерано умрли и вредни пријатзљ Мане Грбић, на стр. 208. рече, да је Мијакић потврђен за владику „пошто пристаде на све стављене му увјете, али само не на онај, да се одрече сржког татријарха и његова сшарешинсшва Како је по даљој тврдњи Мановој, српски народ дознао, да се не допушта Мијакићу да отиде сриском патријарху да га он посвети; молио је да му се то допусти, што му се не допусти. Мијакића је завладичио православни Сава архиепископ сућавски и молдавски 1663. Ну, пре свога посвећења или одмах но њему, морао је Мијакић положити заклетву и у њој се одрећи српског пећског патријарха. Исту Мпјакићеву заклетву наводимо по савременом рукопису и по Нилесевој књизи „8утћо1ае а<1 Ши8{гапс1ат ћЈзЈопат есс1ев1ае оПепЈаИз т ^егпз согопае 8. 8 (;ерћап1 — —- а №со!ао №11ев — Уо1. II. Из истих се види, да је српска заклетва краћа од латинске, и дочим се у латинској наводи пећски патријарх, у српској се назива он турским патријархом. Мијакића и поред своје заклетве, нису трпели у Загребу, јер није хтео да произведе оно што се желило, т. ј. да поунијати своју паству, те не могавши му друкчије досадити, уплету га у заверу франкопанову, те га генерал Херберштајн по добијеном упуству из