Српски сион

С тр . 344.

једпом да стане на пут. У помеиутој предетавдн хоће се да оправда трошење без коитроле још и тиме, што су маиастпрп груитовии власпиди своје пмовипе, па да као грунтовни власницп могу по вољи располагатп са својпм приходима, и чинвти расходе, како за добро нађу. Али ту је наступила од калуђера читава збрка појмова, јер код њпх је свеједно маиастир или калуђер, а то не стојп, јер и ако су манастпрп као јурпстичне (правне) особе власнпцп мап. имања, пису власнпци калуђерп, којп су само руковаоци, манипулаити ман. добара, те у манастприма живе илп требају да жЕве по својим заветима: уздржљпвости, сиромаиггва п послушпости, којп им заветц баш забрањују, да расипају ман. добро, које није њихово, нити они као калуђери лично могу нмати имања. Манастири дакле као јуристпчке особе су власници, а калуђери су руковаоци, те стоје под управом и неиосредним иадзором саборског одбора, како то већ одређују поменуте уредбе. У реченој представци противе се маи. настојатељп, да буду понпжени до простог — чпновништва, као да има простог п отменог чпновнпштва и као да се чиновништво не може да мери са калуђерима, који пајвећпм делом стоје на много нижем степену образовања него народно-црквено чиновипштво. А да су калуђери и административни чиновници, то се види из прпвр. упуства од 1875. год. а да потпадају под административну дисциплинарну власт саборског одбора, показује јасно §. 18. У. Одс. кр. рескрипта, па је саб. одбор већ не само водпо пстрагу противу настојатеља, већ их је скидао са уараве (спис С. 0. 1411)472. ех 1891.). Кад су дакле, калуђери руковаоци туђег добра, онда је појмљиво и без нарочите законске устаиове, да су одговорни вишој власти за руковање, јер у уставпој државн и власнпк не може без икаква ограничења да располаже са својпм имањем (н. пр. власник и ако може своју ствар уништити и отуђитп, пе сме своју кућу у насељеном месту заиалити, јер би наступила за друге штета), а може му се и против воље одузети власнпштво ствари (н. пр. експропријацијом земље). Што пак калуђерп нису раснудпли сва манастирска имања, то није њихова заслуга, већ је то посљедица забрапе, да калуђери пе могу отуђити мапастирска, та народна дрквена добра, о чему пма иаређења и у саборском устројству (§. 19. т. 9. ст. 2.), јер манасгпрска добра може отуђитиједипо срп. парод. црквени сабор уз потврду владареву.

СИОН Б р . 12.

То бива и код других приватних добара, где се уживаоцу забрањује отуђење, тако код т. зв. фидејкомиса, те и ту остају добра пеокрњена и преносе се с потомства на потомство. Заслуга је дакле законодавчева, што до сада остадоше манастирска добра, премда и ту је било крњења манаст. коренитог имања, као што су утрошене у неким манастприма своте прпмљене у име откупа регала, проданп по неки шљивицп и воденице, те 1ипс1ив Ш8<;гис(п18 продавап н распарчаван због огромног дуга што га починпше неки манаст. настојатељп (в. Бојловицу, Раваницу, Хопово, Крушедол у нређ. годипама). А где су толике силие камате, које не унлатише манастпри фондовпма, а уилатпти их морају ?! Изричући, да ће се држати само својих прсра чуна, тврде ман. настојатељи, да због нерацијопалног економисања, чему су „криве" само власти, не може бити ни вишка, што ће рећи, да у будуће и ие мисле да уносе вишак у фондове означене законом, п ако је бивало фактичног впгака и мора га бити код таког великог имања манастирског, шго најбоље доказује впшак манастира Гргетега од неких 24.000 круна и манастира Св. Ђурђа од 12.000 круна за год. 1903. Та представка мапастпрскпх пастојатеља пзазива најстрожију пстрагу против њих због чега је саборски одбор и одлучио, да остаје код своје пређашње одлуке с тим, да се најстрожије поступа против манастирских настојатеља. На допис архид. конзисторије довољно је позвати се оспм праксе још и на §. 18. V. Одс. кр. решкрипта, који у савезу са §. 22. саборског устројства даје саборском одбору административну дисциплинарну власт, док духовпу дисциплинарну власг има конзисторија. Како пак жпве калуђери но манастирима и да се њихов живот коси са заветима њпховим, треба и сама конзисторија да зна, те званпчиим пугем треба да учиип даљне извиђаје, али и поред тога ће саборски одбор после извршене истраге и у том погледу конзисторији доставити до знања, што буде потребно и што спада пред њу." На ову је одлуку саборског одбора донето решење: „Нзвестпти саборски одбор, да ова конзисторија остаје нри своме закључку од 26. фебруара т. г. бр. К. 51; 140. а из разлога у истом наведених, а напме да је она једино као аадлежно духовна дрквена власт власна протпв ман. настојагеља исграгу водитп п судити им. Достављену јој пак ради знања одлуку, не може на знање узети из следећих разлога: 1.) што пста