Српски сион

' С тр . 532.

Б р . 1%.

Србији држали, да ј« његово крунисање од преке нотребе и ио њега самог и по српски народ у Србији, а радујемо му се и с тога, што кад помислимо каквих грдних заслуга има за васкрс нове Србије, велики овострани јерарх митрополит СтеФан Стратимировић, а уз њега владика бачки Јован Јонановић, земунске проте Михаило Пејић и ЈеФтимије Ивановић, игуман Фенечки Бићентије Ракић и многи други, срце нам у грудима од радости игра, кад видимо, да њихов рад није био бескориетан, због чега су и њихове душе морале осећати радост и на дан поменутог крунисања краља сриског Пешра I., као што су морале осећатм радост и у поменуте значајне државно-народне дане, Истина, данашње српско поколење у Србији, које је огрезло не само у међусобној свађи, него и у византинизму, није се нашло побуђвно да се бар приликом крунидбених свечаности достојно сетило неоспорно великих заслуга по васкрс Србије, ако не осталих „пречана", а оно бар једног Стратимировића, који је за српслу ствар метнуо био и саму своју главу на коцку, Ал пошто је и поменути рад Стратимировићев и осталих „пречана" ушао у српску ј историју, и она је њихов рад достојно оценила; то га данашњи сићушни србијански византинци нису у стању ни омаловажити. Ово смо сматрали за своју свету дужноет, да овом цриликом проговоримо. Д, Руварац.

Један еветао лиетак из рата за оелобођење Србије под Карађорђем. Приопштио д. р. Како је приликом крунисања Бзеговог Величанства краља српског Петра!. у Београду, чиљен спомен многим јунацима из рата за ослобо^ење под Кара^ор^ем, било у свечаним говорима, у којима су беседници нава|јали њихове "заслуге, било у живим сликама; не можемо а да и ми не учинимо овде спомен једном и ако не јунаку, а оно Србину-калу^еру, који је полазеће у

рат војнике евојим говорима одушевљавао и челичио, а уз то који је у оном времену — за време КараЈјорђевог „владјенија не само поучавао народ закону божију и мудром животу, него који је спремао младе Србе за будуће свештенике. А тај је Србин -калуђер ВиКентије ЕакиК, бивши игуман и проигуман манастира Фенека. Вићентије Ракић, рођен у Земуну 1750. а умро у Фенеку 29. марта 1818., био је у први мах трговац, а за тим је ступио у калуђере; те и ако није слушао више школе, написао је више него сви његови савременици учени архимандрити и владике. Кад је Кара |јор^е ослободио Србију т , и Доситије Обрадовић прешао у Србију за првог министра просвете, прешао је на његов позив у Веоград из Фенека и Вићентије, и Доситије га постави за професора у богословији, коју је он завео. Као професор богословије, Вићентије је чешће говорио у београдској цркви, и ако се његови говори не одликоваше реторским савршенством, у његовим говорима провејава здрава наука, увиђавност и родољубље. У патријарашкој се библијотеци у Карловцима налази рукопис Вићентијев: „Краткое наставленге свлценикомг и млшг словес из ког рукописа за сад овде наводимо говзр Вићентијев, што га је говорио у Београду 11. Јунија 1818. војсци, која је полазила на Мораву. Исти гласи: Во имја отца и сина и свјатаго Духа. У она времена бивши народ израилски под вождами и у једно време за прегрјешенија народна остави их Бог и лишени буду вожде и сваког правленија и тако подигне се народ Амалик и Мадијам и ополче се ополчением великим на истребление народа израјилског. Један прости сељанин, млатјаше пшеницу на гумну, у тај пар јави му се Ангел Господен и говори: Гедеоне! што ти ту радиш? Одговара овај: Господи, млатим пшеницу за препитание и да бјежим с мојом фамилијом у гору и пешчере, да се крием от лица мадиамља. Говори