Српски сион

В р. 18.

С тр . 535.

гоже они не токмо во обични циркуларни протокол увести, но и често прочитавати, и кажди себи добро у памет углибити долженствујут. Дано во Карловцје 13. Декемвриа 1791. Стефан от Стратимпровић. Екстракт височајшаго декрета од 26. Априла 1791. Междутим, и докле би генерални семинариум воздрузилсе. јелико других за неунитски клер и његово ис правление употребити се могушчих руководимих правил касаетсе, конзисториуми наипаче по системи конзисториалној 1782. љета изданој, дужни су над житием и нравами своего свјашченства нарочито позорствовати, и ревностно попечение носити, да клир званију сво(му и должностем полнодовлетворит, противпоступајушчија обаче свјашченики казнпју погрјешки их умјереноју да наказајутсе и ка исправленију приводјат. Такожде конзисториумов званија јест, непосредствено и о том крјепко настој-1ти, да и у монастирех мир, порјадок, благопристојност и монашескому житију сообразное чиноправление господствует, и на всегда хранитсе. Ово је вешч извјестна, да примјери добри и пристојное владање свјашченства најпервјејше и вешчествењејше силно јест код народа дјејствовати, тако, докле би клер нижни болшим наставлением и обучением у вјашчшее просвјешчение пришел, между тим главне поне на добре и непорочне нарави монашескаго и осталаго духовенства крајње нужно јест, тшчаливјејше смотрити и бодрствовати; того ради Г. Архиепископ и јего консисториум на ново к точњеј • шему наполненију преднаведене системоју консисторионалноју установлене должности острјејше напутствуетсе. Да би обаче консисториуми с полноју дјејственостију у том упражњавати се могли, за то им се здје за точное управленне прописует, на что код свјашченства њихову надзиранију и правленију вовјеренаго, својствење бдјети должни су. Перваја и најглавњејшаја должост јест душепопечитеља, парохианом своим,

наставлепием во вјери и благонравију, ревностним и нељеностим извершением богослуженија, преподајанием св. таин, љубавију Христијанскоју, добрими дјели, и чрез назидателное иним за приклад служашчее вњешнее житие пишчу душевну подавати. Должи јесу парохиани своја с благостију и кротостију предсрјетати кромје всјакаго знака свашченим лицам отњуд непристојашчијасја гордости; јербо повјерение народа, јеже јест нуждњејшее основание к вешчественому дјејствију подаваеме науке, дужни јесу искати смирением своим приобрјести, и все, чим би такво повјерение в слабости привести се могло, тшчателно убјегавати. Должен душепопечитељ приљежним чтением полезних книг, јаже сут: ветхиј и новиј завјет с толкованиами, и знатњејшаја богословскаја сочиненија, сам трудити се у такво состојание приходити, да би закон в пространствје своем основателно познал, и потому народу чистое учение подавал. Ми, јелико касаетсја сего пункта, удержаваем себје, Г. Г. епископом назнаменование онакових книг, кое су за наставление и употребление во обученију народа наипаче способне будут обрјести, во свое време послати, но междутим и от Г. Архиепископа на сеј конец; ожидаем јегово предварителное мњение, које би книге предпоменутому намјеренију најболше соотвјетне бити судили се. Особливоже должен душепопечитељ подвизати се, да би всја јешче от части код народа овладајушчаја суевјернаја предосужденија отразил и искоренил; а напрам того, чистому от вејаких и самому церкве неунитске благољепију тшчетних и вредителних осљепљенијах возочишченому закону народ обучавати. народ от јешче показуеме противо других законоучастников ненависти и пизме отврашчати, настојавати же ко истиној христијанској терпељивости (толеранции) и љубви ко ближним своим; а неменше тојже народ у вјерности к своему монарху осведоченој и у достодолжном поданствје далше содержавати; јакоже и благодарност ко своему благоутробњеј-