Српски сион

Б р . 19.

СРПСКИ СИОН

С тр . 551.

скопата у монархији, и изложееа непрекидним иноверским нападајима. И ово је за њу тим осетљивије, што је митрополија хиљадама километара удаљена, и што по самом основном устројству буковинскодалматинске митрополије поетор тек само спољашња веза између далматинске и буковинске цркве. Ова чињеница, која те = рети далматинску цркву од дана, кад је придружена била Буковини, и која је одмах прве године после тога придружења покренули тадашња два далматинска епископа: Кнежевића и Петрановића, да енергично раде на остварењу опћег епиек. синода, развијајући затим тај рад готово на сваком синодском заседању, — та чињеница покренула је данањња два далмагинска епископа: Петрановића и Милаша, да пограже начина, како би другим путем помогли усамљености својој и своје цркве, кад го не могу да постигну опћим еписк. синодом монархије. Пут тај они нађоше у основном писму установљена котарске епархије, изданом 23. јулд 1874. године. У томе основном писму пише: „Он (емископ бококоторски ) и његови наследници признаваће черновичког митрополита за њиховог непосредног црквеног поглавицу, а у догматичким и чисто духовним стварима иризнаваЛе сриског карловачког патријарха са његовим синодом за највишу црквену власт иезависне грчко-источне цркве у нашој држави. и Ово последње изре ком је спомепуто и у царском листу од 29. децембра 1828., кад је први српски епископ (Рајачић) постављен био у Далмацији. Безброј је питања верског и духовног карактера, која се сваки час истичу у далматинској цркви, а која нису у стању дотични епископи сами да реше, јер је ван њихове уске епархијске надлежности. Доста бв било споменути питање о сукобима са иноверском пропагандом на Приморју (најновији: Рицмање), или оно о опћем катихизису за народне школе, о јединству обреда, или о манастирима, или о пасторирању православних војника, ко.ја питања заједно са мноштвом других сличних одавна су на дневном реду у далматинској цркви, па да се види колико је оправдано

настајање далматинских епископа, да нађу себи и својој цркви помоћи у карловачком синоду, кад их већ на то упућују основна писма установљења њихових епархија, и кад по устројству буковинско-далматинске митрополије они не могу наћи те помоћи у Буковини. Ово је све имнеративно захтевање од далметинских епископа да успоставе везу у верским и духовним пословима са карловачким патријарашким синодом, те да у њему и кроз њега нађу лека анормалном данашњем Јерархијском стању далматинске цркве. Ради тога, а на темељу поменутих основних писама о установљењу задарске и которске епархије, они се и обратише 1. априла ове 1904. године черновачком митрополиту да се изјасни о односним одредбама оних писама. Шта је следило услед овог корака од стране далматинских епископа, знаће се на скоро. Ово, што је сада наведено стоји у тесној веза са оним, што је еп. Милаш изрекао 12. анрила о. г. на патријарховој трпези у Ср. Карловцима. А ова је све и једино што је у истини било од свега онога, што се у јавној штампи после на то нанадовезало. Ако је „Застава" из овог простог и врло једноставног Факта извела, Да се српској цркви спремају „крупне промене", и ако је после госп. писац оних „Заставиних" чланака у прва своја три чланка надовезао на тај Факат све оне разне работе о опћем еписк. синоду и о босанско-херцеговачкој цркви, то је све учињено било само ради тога, да би онај г. писац у следећа три своја чланка могао згодније ударати на име и на част еп. Милаша. Та Милаш је српски владика, па како да радикална и слична јој српска штампа српском владици не убије име и част! Прелазим сада на те чланке. У. Госн. писац „Заставиних" чланака удара на књижевни рад еп. Милаша, а успут и на част епископову, како би се ириказао свету прво и ирво, да ништа не зна у науци и друго, да није чак ни частан човек. Да докаже ово, изнео је на првом месту једну броширу, коју је пре 20 година написао