Српски сион

С тр . 552.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 19.

и наштампао добро позната, данас већ покојна личност под псевдонимом ,,босански иопо", а поводом једне брошире тадашњега проФесора Милаша под насловом ,,Каноничко начело правосл. цркве при разређивању црквених области"; изнео је затим друго српско издање „Цркв. право" еп. Милаша. Шта је имао да каже га тегНит новодом оне брошире ,,бос. попе" проФ. Милаш, то је он казао у једној брошири 1886. године нод насловом „К питању о јерархијском положају сарајевске митронолије". А на личне нападаје „бос. попе", проФ. Милаш није се хтео осврнути с разлога, што би и он морао био дирнути у лични карактер писца брошире, којега је добро, и врло добро познавао. . . Зашто је г. писац потегао сада после 20 година ону броширу у своје чланке, кад каже, да је „Милаш већ тада био пресуђен и осуђен", и кад му је позната била она брошира Милашева од пре 18 година о истом предмету, а о којој је он нашао за добро да у својим чланцима прећути, ја не могу нротумачити друкчије него тиме, што је просто хтео да грди еп. Милаша и да подсети свет на оно што се некада о њему писало, те да га прикаже, како он данас нијв достојан епископства. Али ради овога ја ценим, да му је згодније било изнети пред свет оно, што је „Српски Сион" 1891. наштампао био о еп. Милашу поводом познате његове пастирске посланице „о православној вери". То је свежије, и тиче се доба, кад је већ г. Милаш био владика, дочим оно нрво из доба је његовог проФесорствовања. . . За госп. писца преосв. епискои Милаш, кад год што напише, и кад што ради, све то бива само „по наредби из Беча," и у свему томе „свагда треба назирати бечку руку," пошто „сав рад и наука Милашева удешена је да послужи бечким захтевима." Ово је тикНз тиЈапсНб оно исто , што је пре 20 година казао био и „босански поно." Него ја молим лепо г. писца, да јавно и отворено наведе и један сами факаш , који би могао доказати његову тврдњу, — и ја ћу, који данас много штујем еп. Мидаша, бити први, који ћу се каменом на

њега бацити. Јер речи су речи, па ма како оне биле аподиктично избациване, а Факти су опет факти. Фактима се доказује речи, а не обратно. Него ако г. нисац хоће баш да непоречко тврди, да све што еп. Ми лаш ради и пише, да је све то наручено из Беча, тада ја га молим да ми каже : да ли је из Беча наручена књига проФ Милаша „Римска пропаганда" ? Да ли је из Беча наручена лањска епископова бро шура о Рицмању или она друга поводом Ерхардових назора о мисији Аустрије на Балкану? Је ли из Беча наручена енископова књига „Православна Далмација" ? Да ли су из Беча наручене епископове познате пастирске иосланице о вери и цркви православној ? Да ли се но наруџбини из Беча штампају у званичном органу далмат. епархије они чланци о мигроиолиту Стра тимировићу и о унијаћењу у Далмацији за време аустријског намесника Лилијенберга? Када се хоће да разгледа и просуђује нечији јавни рад, тада мислим да би се требало осврнути на све, што се односи к томе раду, јер иначе постаје и од више прозрачна тежња дотичног критичара. „Беч се служи радом и науком Милашевом поглавито ради Босне и Херцеговине, како би цркву тих земаља подјармио себи," каже госп. писац „Заставиних" чла нака, и то он хоће да докаже некаквим великим пријатељством г. епископа са пок. министром Калајем. Ово је међутим толико неоснована тврдња и тако бесмислена, да ен. Милаш не сматра вредним на то се ни освртати. А ја могу отворено и јавно рећн и г. писцу и свему свету, да еп. Милаш није Калаја лично ни познавао, нити је икада с њим ни непосредно ни посредно долазио у додир у питању босанско-херцеговачке цркве, и у стању сам позвати на кога било на свету, да докаже противно. Ово је г. писац сада устврдио на основу оне неистине о томе, коју је изнео пре 20 година онај „босански попо," а коју је неистину још гада проФ. Милаш дока зао. Зашто није г. нисац навео ма и један свој доказ о томе? А одмах ћемо видети колико му вреди што се позвао за своју тврдњу на друго издање епископове књиге „Црквено право."