Српски сион

В р . 24

СРИСКИ

СМОН

'Ј тр . 699.

видиим положајем. Он није учинио ништа, и за то ће његово име у историји срнске народно-црквене автономије бити убиљежено црним словима." Овако младенци! Е чујте младенци што нисте знали. Његова Светост норед осталих својих нослова и велике одговорности, није ваистину жвлела, да ирими још једну велику одговорност са •иредседништвом старатељства Текелине закладе. Шта је Његова Светост у том погледу чинила, ко је хтео, могао се о томе уверити из последњег броја овог листа, и смело можемо тврдити, да нема иоштеног Србина, који би јој са основом могао шта у том иогледу иребацити. Уз то је Његова Светост по првој краљевој резолуцији, члановима саборског одбора у више пути говорила и саветовала, да буду мудри и да се не титрају; ал није нмала коме говорити. А није имала коме говорити с тога, што се господа чланови нису надали „старатељству", а да су то слутила, певајући би они извршили нрву краљевску резолуцију — наравно уз какву громопуцателну ограду, за што би се већ ностарао познати „цитатор" Његушев, да би им „народ њихов" не једном но сто и више пути узвикнуо: евала јунаци! Овако не надајући јој се, мислила су својим отпором и пркосом да увеличају своју нопуларност, која је почела онадати, и своје јупаштво ноказати „своме иароду". Кад је пак изишла краљевска резолуција о одузимању управе Текелине закладе од саборског одбора и предаје у управу носебног старатељства, и видело, да нема шале ни титрања са крунином резолуцијом; тада су тек чланови саборског одбора бар неки — увидели шта су урадили. И знајући, да се она не може уништити и шта су њоме неки од г. г. чланова изгубили — није шални посао до 1700 обвезница, а да и не спомињемо давање зајма, без претходне потврде владине —; ударише на ларму звонити и да би опсенили радикалску простоту, не хтедоше суделовати нри предаји. Његова Светост, после познатих кр. резолуција у погледу Текелине закладе,

није могла друго шта чиниши, него што је чинила. Знамо и ми, а и сви мислеони и разборити људи, да би се „нештанско-вршачкоповосадска" што би рекла „Народност" сојтарија „Заставина", од радости преметала и правила пурцлбауме, да је и Његова Светост — што би рекао кир-Мита — била памети саборског одбора, те се испречила — наравно као и они голим речима — да не дозвољава да се изврши краљева резолуција. Ах, ала би многом и многом свануло и одлануло, да је шако што Његова Светост учинила! Ала би било у изгледу живота! А она није могло друго шта чинити с тога, што је добро знала, да по чл. XXVII. уг. саб. од 1790./1. Његовом Величанству принада право у погледу потврде основних писама за приватне и јавне закладе и код нашег српског православног народа, које право по III зак. чл. уг. сабора од 1848./9. врши уставним путем нреко угарског министарства, а тако исто и кад наступи време, да се мења циљ какве закладе. А како кр. резолуција у погледу одређења Ј / 3 камате Текелине закладе, одговара у главноме 11. тач. Текелиног тесгамента; то тек није могла Његова Св^тост нрогив њеног извршења, нротестовати и не извршити је. Госнода искупљена сретним случајем око „Новог Срборана", и остављена сама себи, да воде и младачку политику, не знају, не само нашу старију, него ни најновију историју наше овостране цркве. Да је знају, они би морали знати, пошто је о овоме било у своје време говора и у нашим листовима, а да и не спомињемо толике и толике иримере, који нису познати у јавности и који нису за сад за казивање — да је Његова Светост, кад је била у праву, у два маха нротесговала и не само иротестовала, него и успела, да се измене краљевска резолуција. А то је било први иут 1895., када је нредседник кр. уг. министарства барон Банфи , без претходног договора са Његовом Светости изходотајствовао превишњу дозволу за држање св. Архијерејског Синода, те је тај рок услед личне жалбе Његове