Српски сион

Стр . 700

СР11СКИ СИОН

Бр 24

Светости Његовом Величанству оиозван и одржап но предлогу Његове Светости, што је био иовод доцнијем одношају Његове Светости на спрам бар. БанФија. А други нут тада, када је оно носле смрти бачког владике Опачића министар просвете Влашић без договора са Његовом Светости изходатајствовао превишње решење (бар тако је исти министар просвете известио Његову Светост) да се за администратора бачке епархије постази високоиреосвећени Г. епископ вршачки Га врило Змејановић, те је и то именовање на енергичан протест Његове Светости опо звато, и Његова Светост иоставила у истој дијецези свога мандатара. И ови иримери — без обзира на многе друге — очито говоре, каква је моћ српског патријарха, ал паравно да се за такво опонирање и успех, мора имати и основаног разлога. А каква би тек његова моћ била, да је код нас увиђавности и свести, те да се сви окупимо око престола „Арсен патри јарха"; то сваки мислеони Србин може себи преставити. Каква је иак слаба моћ „народњака" и њихових саборских одбора од 1872. односно од 1876., од како су они господари пародпо-црквене автономије; о томе би знали и зиају причати понајбоље чланови досадашњих и данашњег саборског одбора, а о томе нам говори и историја наших сабора од 1872. до данас. Обично се с понооом говори, како су народна леђа шира од јерархијних. Ми иак велимо да нису, а јерархијна би још куд и камо била шира и јача, да међу њеним члановима није било „штребера". А да Његова Светост вије од онаквих људи, који се боје и страхују за свој што рекао „Нови Србобран" — „завидан ноложај" (е тај и смета!); доказ је то, што је она онако мушки устала против свемоћног нредседника кр. уг. министра барона Бапмтја у оно време, кад се наша црна клика — Ј јтино друштво — здружена са кикипдско-вршачко-новосадским радикалима, свом силом окомила на Његову Светост да је оборе, имајући везе и ослонца и у самој Буда-Пешти код тадашњих силника,

што да постигну, нрихватише и штетну и недостојну политику токошњег јавног „пасивитета", а у самој ствари иотпомагаше радикалним масама владине кандидате, којом приликом њихови верни љуштише подобро вино и пиво владиних кандидата и једоше иаприкаш и печење. А кад икада и саме Чивуте, ако је то њихов интерес захтевао, односно да се захвале за учињену им „обранбену" услугу, ил да оборе либерал ног — српског — кандидата. Ал то им није ни мало сметало, да код избора за народно-црквени сабор гласају за радикалне кандидате и љуште и њихово випо и пиво, једу иаприкаш и печеи.е, ношто се данас без тога и не даду замислити избори ни код нашег радикалског народа. « * * Кад се већ подигла толика вика и дрека због иоменуте Текелине закладе, не ће бити на одмет ако изнесемо прави узрок, како је у онште и дошло да се у 11. тач. његовог тестамента ставио онај услов за арадског владику т. ј. да 1 / 3 камате од номеиуте његове закладе може уживати само Србин владика, односно да за оно време, док није Србин, само камату од намењепе му %, а не сву камату, има уживати свештенство српске народности и православпе вере из арадске епархије. У Араду постоји црква св. апостола Петра и Павла, тако названа Текелина црква. Право је иостављања свештеника у истој цркви, припадало Текелиној нородици. 1836. године дошао је Сава Текелија у сукоб са тадшпњим арадским владиком Герасимом Рацом — Влахом — који је дао сингелије неиравилно изабратим двама свештеницима код исте цркве — Власима. Због овог се поступка Текелија гако озлоједио на владику Раца, да га је не само због тога тужио митрополиту Сгратимировићу, као што се види из доленшедепог нисма, него је због тога и ставио сиај услов у 11. тачци номенуте своје закладе. Да иије владика Рац увредио Текелију, не би било оиог услова у 11. тачци, а подједно и ове вике и дреке због Текелине закладе.