Српски сион

С тр . 166.

СРПСКИ СИОБ

Б р . 7.

на основу постојећих уредаба у погледу руковања са имањем, не може се спорним учинити оном тврдњом утецатеља, да над манастирским настојатељима можедисциплинарну власт вршити само врховна црквена власт, дакле митрополит, односно епископи и конзисторије, јер потчињеност у духовним стварима има се строго оделити од одговорности у погледу управљања имањем, ова последња пак или управљање манастирским имањем у опште се не може сматрати таковом духовном ствари, која би се могла пресуђивати искључиво само путем епископа илн конзисторије, негоје чисто административна ствар, коју могу у свима односима јој просуђивати на то надлежне администативне власти, као што век споменута тачка 3.) 22. § а превишње краљ. наредбе од 14. маја 1875. год. финалисања манастирских рачуна фактично ставља у делокруг саборског одбора. Узевши у обзир тачке (1) и с) као и тачку 1) 5. §. I. одс. конзисторијалне системе, наравно је, да је саборски одбор и као правни наследник средишне управе и као призавни форум за административне одборе позван да своје право власти врши само у погледу руковања имањем и да се ово његово право ограничава само на установљење имаовно правне одговорнисти, и давање важности истоме, на против када би се у току саборским одбором одређене истраге испоставиле такове неправилности или занемаривања, која у својим последицама додирују и настојатељско или свештеничко својство којег органа, који рукује манастирским имањем, не само право него и дужност је надлежне црквене власти, да на замолбу саборског одбора и од СЕоје стране покрене сходан црквени дисциплинаран поступак. Молба манастирских настојатеља, да се нападнуте одлуке саборског одбора ван крепости ставе, тим се мање може образложити, јер саборски одбор у својим нападнутим одлукама у опште није прекорачио свој делокруг, који му припада у погледу руковања манастирским имањем, јер у споменутим одлукама није одредио црквену дисциплинарну истрагу и није

ни у изглед ставио, да ће ову са највећом строгошћу он самј]против настојатеља манастирских спровести, него је и у погледу имаовво правном само одредно, да се истрага у течај стави, нашто је потпуно права имао. Та околност, штс саборски одбор у супрот упутству 83. §-а прев. краљ. наредбе од 1875. год. није још сачинио коначну уредбу о начину руковања манастирским имањем и о обскрби калуђера и што сабор у овој ствари није још одлучио, не може бити повод томе, да се саборски одбор у вршењу својих права на непосредан надзор и управу манастирским добрима у кругу сада постојећих уредаба ма на који начин спречава, већ баш због недостатка ове коначне уредбе терети саборски одбор потенцирана одговорност у погледу надзсра над руковањем манастирским имањем. Уток Анатолија Јанковића и другова заједно са прилозима враћам под *ј. с тим, да исти изволите утецз "сљима према горе наведеном као одбијен уручити. У Будимпешти 26 јануара 1905. за министра председника: Тарковић с. р. државни тајник.

Хрватеко-ееверинско владичанетво. Прилог историји карловачке митрополије. Д. Р. (Продужење.) Из писма митрополита Антоновића види се, да је он нитао епархиоте Хрватског владичанства, да му одговоре, јел' им нознато, зашто је патријарх Арсеније скинуо са администрације проту Николу Поиовића? Да л' су му они на то нитање што одговорили, не зеамо, ал имамо један акт на вемачком језику: „Рапс1а лте1сће тес1ег (Зеп РЈ82аш1;гег Рго1орорреп №со1аит аизз КгоаИеп етдевсћЈеке! \уогдеп зеуп". Исти је написао последник протин у администрацији нротосинђео Јосиф Стојановић, и морао га је за извесно на српском поднети патријарху Арсенију. А коме га је и да л' га је коме послао на немачком језику, не знамо. У њему се у 29 тачака наводе кри-