Српски сион

С тр . 272.

Б р . 10.

наиме о томе: како би и најмање иарохије добиле сиремне свештенике1 Мило ми је било видети, да се је нашао један госиодин — по свој прилици свештеник — који је одмах у наредном броју на исто питање рефлектисао, и тамо о томе своје мисли изнео; но тим већма ми је било жао, да се осим њега није ама баш ни један још нашао, да се на то питање осврне и о том штогод у јавности напише и изнесе. Од толиких наших свештеника, сем пречасног госп. Владимира Милутииовића са чланком својим „ Наши филијали ", не видех ни једног, да је коју реч — бар у овом јерархијском листу — о нашим верским стварима написао и које горуће питање барем покушао расветлити. Па зашто то ? На од куд та општа аиатија ? Је л' код нас сваки човек толико однегован у побожности, да на свештеничку поуку спао није ? Или је толико у изобиљу имаде, да је о томе и говорити сувишно? Или су свештеничке ствари и односи њихови тако сређени, дао том ни писати није вредно?! Могао бих још вазда и вазда такових питања ставити, на која би све само јсднак одговор морао добити. Па кад би сва та нитања и све те једнаке одговоре груписали и прегледали; онда би се тек уверити морали, да је апатија свешгенства према свему и апатија свега према свештенству сасвим разумива и иојмљива. Г. уредник, „С. Сиона" пита у поменутом свом чланку: како би мале и најмање парохије добиле сиремне свештенике? Г. Владимир Милутиновић изнаша своје мисли о томе: како би и наше филијале до што опсежније духовне пасгирске поуке дошле ?. А ја пак питам: како би и наше богате и богатије, велике, веће и највеће парохије добиле спремне, способне свештенике и како би и у седиштима наших парохија верни дошли до оисежније верске ноуке? Како би се могло постићи оно идеално стање, да свака богата и велика, сиромашна, мала па и најсиромашнија парохија свакад свештеника иаа; како би се усиело, да се сваки верни у изобиљу духовне поуке одгаја и да сваки верни тежи за тим, да се и верски васпита и васпитава ? Врло лак изгледа на ово одговор. Имајмо

добре свештенике, па је већ више него половина постигнуто; свештеници нек' имају побожну паству, па је постигнуто и оно, што фали. А кад морамо признати, да и наше најбогатије парохи.је немају спремне свештенике, да верни нису у изобиљу верске поуке, шта више је јецва и само местимице добијају, и кад морамо признати, да у вернима није пробуђена тежња за верским васиитањем, а свештеници да немају побожне иастве; — онда не само признати морамо, него баш потврђујемо, да, изузев мален број као изузетак, у ошпте немамо добро спремне и вољне свештенике и дорасле за свој свети и узвишени позив. Врло би се пребацио сваки, који би помислио, да нишга није лакше, него да се, том на пут стане и да од већине данашњих свештеника створи узорне свештенике. Тај би у тај посао сву своју снагу узалуд утрошио, а врло би мало или скоро ништа произвео не би, јер би се морао латити да онај посао врши, што је био бар по столећа занемарен. Што је толико дуго времена занемаривано, то оставимо да поправљаЈу и дотеривају сами они, који су занемарени, па желимо им успе шан у томе рад. Негујмо будућу генерацију нашега свештенства., и све оне узроке, који су проузр'жовали, да се нашем данашњем свештенству (у опште велим, јер изузетцима нека је слава и част) толико пребациги може, одклонимо. Све оне услове пак, којима би се што јаче, што образованије, што боље свештенство образовало, све те услове створимо и учинимо могућим, да се ти услови, те околности створе. Врло би се много могло о томе говорити и писати, па заиста и нужно би било, те надам се, наћи ће се позваних људи, а ја ћу овом приликом да почнем са почетком иочетка, рецимо баш од самог порекла и рођена свештениковог. Нашем народу паштити се ваља, да што угледније, што отменије и интелигентније нородице дају своју децу на евештеничку струку Ни најмање и ни из далека не ћу, да и сенку сумње бацим на децу од родитеља ниже интелигенције, шта више ни на децу самих ратара и земљодчлаца. И међу таковима има и може бити врло много сиремних и најспремнијих, те сиособних свешгеника, шта више, ако се дар за свештенички чин у таковом детету види,