Српски сион

ВР. 10.

СРИСКИ

СИОН

С тр . 265.

је мислио и радио Мушицки против Илијћа кад су се иосвађали. По савременом — доставерном — причању, прави је повод њиховој завади био ово. Мушицки је хтео да дође до својих писама, што их је које кад писао Илијћу, и до његових рачуна, које је сам одоставерио као исправне, те је заповедио слузи 27. Јануара 1835. да уирегне и да га вози у Гомирје. Са собом је аовео и секретара. Илијћ дочује за то, те најми кола и заповеди кочијашу да га одвезе пречим путем у Гомирје и да тера што може боље. И он стигне пре Мушицког у манастир и склони што је требало склонити. Кад Мушицки стигне у манастир, Илијћ га дочека, те како је био много јачи од Мушицког, зграби га, стисне га, да су му кости нуцале, те га бречи на земљу. То није нико видео. За тим отиде у своју собу, обуче мантороз и метне камилавку на главу, те га с братиом с добродошлицом поздрави. Мушицки га на сву меру изгрди, назвавши га пустахијом и почне га гонити, из чрга се изроди између њих велика парница, за чије је трајање Мушицки и умро. Из тог су времена постала ова писма, I. Честни отче Јоане, Нам љубезни! Из нрикљученија копии консисториалнаго писанија, јеже ко братству монастирја Гомирија видјети можете нричину вторичнаго пришествија во Фиуму јеромонаха Данила Вукелића и слуги монастирскаго, иже и прежде возил бје јего во Фиуму. Ашче с учителем Лазарем Кирићем от страни тамошњаго магистрата, по требованију консисториума, содјелано јест, јавите абие судцу пришествие јеромонаха и слуги монастирскаго, иже с учителем соочени бити имут, и по учрежденију сего упутствујте јеромонаха и слугу, либо дајте отвести их, аможе надлежит. Приуготовите их, да готови будут кљатвоју потвердити требуемое, и да во самом дјеље потвердјат, ашче судпи восхотјет — кол скоро требуемое освидјетелствует, наложите им именем Нашим, да абие возвратјатјеја в монастир. Сообшченују вам копију возвратите Нам, прикључивше ју писанију вашему, в немже всја обсто-

јателства кагатисја имушчаја учитеља Кирића, прострањее спиеати и описати возимате. В Карловцје 13. Септ 1835. Лукиан Мушицки Епискон. П. п. Приходјашчаго из Босни свјашченика јереја Павла Карановића, от гоненија Турков, једва бјегством живот свој спасшаго, пријмите пријателски и угостите; проведите јего ко јединствевим членом обшчества и будите јему спомошчник во прошении милостињи. Л. М. Е. II. Честни отче Јоане! От онаго времене, како јеромонах мон. Гомирја Данил Вукелић, во Фиуму поелан бје ио здјешнему налогу, јеже соочену бити јему с Лазарем Кирићем, во вједомом вам дјеље, до сего часа тамошни магистрат ничегоже писа здјешнему консисториуму. Ашче би ви, бт компр^мисии моеја, мудро чрез вице нотариа, или обер нотариа магистратскаго, дознали посљедствие (ВезиЦа.Е) онаго изсљедованија в конии, или поне изустное извјестие, и мње абие сообшчили, зјело драго би ми учинили. Потшчитесја убо о сем безмолвно, мудро, но рачително. Обрјашчите праву причину, чесо ради магистрат не писа конеисториуму. Друго же јест, јеже вам во величајшеј тајности препоручити желају, ово: освидјетелствовано уже јест и кљатвоју потверждено, јако игумен Севастиан Илијћ в ношчи измежду 27. и 28. Јан. т. љ. јегда аз с Фишкалом консисториалним идох в монастир, прежде мене на четверт часа внишед в монастир, толико актов чрез вертоградара и кочиаша сокрити то в корчму, то на таван шталски дал јест, колико једин человјек објеручке, сие јест на руках носити может, поелику вертлар четирижди а кочијаш трижди така носјаху. Из сего видитсја, јако игумен Илијћ седмижди либо седм крат в ковчезје своем акта писмена либо консисториална носил из Карлштата — из архиви епископскија — в монастир, јако тат и разбојник, и по тому, что и в дому моем во ормањех јего соби и в монастирје обрјетена сут крадена акта консистриална, и крадени книги моја, и во ормаљех онијаже соби јего во монастирје. Не могу вам доволно описати нужду, јеже обрјести сију неслишану кражу, сотворепу ка-