Српски сион

Б р 11.

милоет за преиитање". Требало је наки начина, да се та радикалска хајка изведе. Зар ваљда отуда и видимо где ничу толика решења саборског одборз, у којима се наиада рад калуђера, одређују неоиравдане истраге и т. д., а све зато, да се постнгне ч узвишена циљ, да се калуђери пред светом дисквалификују као руковаоци аанастирског добра, и у случају вос.тигнутог усиеха, руковање иотом пренесе на саборски одбор. Пре свега морали би бити на чието с тим, ко је управо власник манастирских добара? Кад знамо, да је цареким и краљевским фундацијама и нривилегијама, које се чувају у манает. писмохранама, завештано и јасно нрецизираео, на ко.ју се цаљ опредељују и ко има уживати манаст. добра, као и то, да су грунчовно спроведена као имовни правоуживаоци и поседници иек.Бучпво дотични манастири, односно калуђери, а не српски народ или његов сабор; онда ту нема места дзоумљењу. Како је пак Превишњи краљ. решкриптом ,'Од 1868. г. у смислу §-а 5 одсека V. саборски одбор имао израдити иредлог о начину руковања манаст. добрима, а то од тада па до данас још није учинио, — чему калуђери ваљда тек нису криви — него се досад задовољавао „привременим унутством" израђеним још 1854. од апелаторије, а 1875. преведеном на српски, које и поред све своје површности, није довољно иримењено, те услед иознате жалосне колизије изме!)у саборског одбора и калуђера, дошло се једном иравом путу, да се та немила нојава легално снроведе, но само на жалост, решењем и укозорењем непозваног фактора, — најновијим решењем угарског министра иредседника, а у погледу познатог немилог спора међу калуђерима и еабор. одбором. којим је указао прсгом, да је пре свега иотребно сачинити коначн-у уредбгЈ у погледу руковања са манаст. добрима, а да г би се оваке поновљене појаве отклониле. Те пошто је услед тога решења, а у интересу оиште ствари повучена од стране одбора манастирских настојатеља подигнута против чланова сабор. одбора тужба, и иошто је одбор настојатеља позван, да у споразуму са пододбором сабор. одбора, изради штатут о администрацији и манипулацији манаст. имаовине, који су се већ и састали у Вршцу 28. априла о. г. —; нека нам буде дозвољеиа слобода, да учинимо овде неколике наиомене. СВПОКИ ОИОН 1605.

СКОН С тр . 305.

Изабрани на збору манаст. настојатеља у манаст. Крушедолу 20. јануара о. г. одбор од четворице настојатеља, имао је ограничену дужаост, да спроведе закључке збора, да настави рад започет на истакнутом становишту у односу према сабор. одбору, и учини све потребне кораке која би били с тим у вези, и по томе поднесе извештај и онда пунктум. Наје пак избором уједно дат и мандат, да решавају по њиховој вољи безгранично о томе, да ли ће манастира и калуђерства бити ил не бити, па према томе нису без принита и саслушања и осталих настојатеља и братстава, могли ступати у било какве преговоре са сабор. одбором, односно његовим пододбором, а особено у тако кардиналном пигању, о коначној уредби са руковањем манаст. добара, а које је важно, да не кажемо животно питање за све калуђере. Но кад су већ то учинили, онда би требало нацрт штатута изнети пред поновни збор настојатеља, где би и мла|е братство засхуиљено било, те тако ■према досадањем иск^ву ,дви #купа доиринети, да би се узајамним наио^енама недост&так^, дошло до што бољег и савршенијег штатута, а што свакако не би било од штете, како калуђерима тако и властима. Уједно би добро било и штампати нацрт штатуга, како би приступачан био и јавности, да изрече о њему свој критички "суд; Да аналитички промотримо све, како је у оишге код нас схваћано, нашго да се употребе доходци од манаст. добара, сва би се испољена и заступана до сад така гледишта свела на једно заједничко становиште: да су манаст. добра само за то ту, да иомажу сриски народ,. без обзира на њихове основне цељи. Но тако не етоји. Манастирски основаоцп и ктитори, да би манастирима и калуђерству као црквено-духовниа институцијама обезбедили трајну егзистенцију, намеиули су добра остављена манастирима на ирвом месту калу!ђерима, станујућим у дотичнам манастирима на њихов живот и одржавање, евентуално чињене милостиње и хумано располагање. Преаа томе, свакдањи калуђери су имаовно-правни и законито грунтовно уведени искључиви поседници дотичног манастира. Из историје знамо, да је у иојединим манастирима пребивало на броју ио 20—30 и више калу^ера, те да је и данас тако, не би ни своју 22