Српски сион

В р . 12.

СРПСКИ

сион

С тр . 331.

коју је плаћен ; много би код нас било друкчије Ал ношто нама у главноме мањкају те врлине и та евојства; за то код нас у много чему и није друкчије, а тешко ће кад и бити боље!

Светосавека проелава. Пише В ладимир Б оберић. Дан светога Саве је велика слава ва све Србе, јер он је опћи наш свечар. Истиче се данас једна нелепа појава, да свечаност светога Саве већином проводимо у школи и ван цркве на вечарњим забавама. Слава светога Саве на такав начин једнострана је, јер губи свој значај и не прославља се достојно, како би требало. Губе се из вида мало по мало целокупна дјелатност светога Саве и прави смисао његовога рада, његови идеали. Мислимо л га прославити као великога јерарха и просветитеља српског једино у школи и ван школе на недостојним мјестима; карактер тога прослављања губи сву своју моралну вриједност и непријатно заудара профанисањем самога Светитеља, кад спомен скромнога монаха, који је оставио сјај владарског дома и круну краљевску и презрео глупу и празну таштину овога свијета и земаљске славе, прослављамо у раскошно освијетљеним салама и напудерованим и намирисаним баловима и концертима, који ни из далека не одговарају светости његова свијетлога спомепа ни сврси светосавске свечаности. Али такви смо ми Срби. Зар и крсна имена своја друкчије прослављамо? Зар разумијемо духовни значај њихов? Не. Сва наша тежња око прослављања свога свеца настоји за тијем, да нам софра буде богато искићена, да буде ^аконија сваке руке, да буде доста јела и пића, ради којега уживања измислили смо и појутарје, па и женску прославу трећега дана, на којој само жене учествују и благују. Кодовакве славе уопће и нема разговора о каквом прослављању свечара, јер се њега и несјећамо. У старо вријеме друкчије је било.

Хришћани првих вијекова скупљали су се на гробовима светаца и мученика и у побожном духу прослављали су свијетао спомен Христовог војника, сјећајући св његових добрих дјела и врлина и учећи се на његову примјеру добром животу, побожности и челичном карактеру. Ако су за покој душе му и приредили какву част и гозбу, била је она скромна и духовна, слична агапама, вечерама хришчанске љубави. А наше свечарство је само једна згодна прилика, да се наједемо и напијемо, да послије у мамурлуку иза њега сјећамо се добрих залогаја жаљењем што је већ и појутарје прошло. А тако је и са прославом светога Саве. Са правом мислим, да ово стога бива, што се не схвата смисао живота и рада светога Саве, што многи хоће да увурпирају право на њега и рад његов криво тумаче. У цијелом прослављању светога Саве видимо нешто недовршено, крње, без правог обилежја и облика. Цркви светосавској је веома мали дио (никакав управо!) дат у прослављању светога Саве. Нзу су и у томе изолирали, као што је хоће неки усрећитељи народни да посве изолирају из живота народног, као чињеницу невриједну и непотребну, а она је прва, која има право да учини свечаност светосавску својом славом. Јер узмемо ли на око рад сватога Саве као првога Архиепископа српеког и светитеља, и рад његов као просвјетитеља народног, у обе прилике он припада цркви, јер свети Сава радио је у цркви и за цркву хриш&анску и травославну. И у том раду његовом неоцје њиве су заелуге његове за прошлост нашу. садагпњост и будућносг. И1то смо хришћани и што смо православни, велика је заслуга и труд светога Саве. Познато је из повјеснице наше, да су словенски народи, па и Срби дуго чамали у тами и непросвијећености, док други народи, просвијећени јеванђелском науком, уживаху благодат просвејћења Духом светим и вјером "хришћанском. Узрок томе лежи не у хришћанству, у коме као да нијесу били нашли предмет достојан љубави и пожртвовања, него