Српски сион
О тр . 440.
СРПСКИ смон
В р . 15.
тканим плаштом поврх њега и са круном на глави, а са моделом манастира Дечана. на рукама, доиада ми се између осталога и за то, што је као и св. Јован - Претеча врло брижљиво израђен. Ништа на св. Стевану Дечанском није било уметнику споредно и неважво, све је са једнаком љубављу и марџм израдио. А то није случај код сваке иконе Паје Јовановића, оног Паје Јовановића, који на својим сликама из црногорског и арбанаског живота и на ситнице нази. Међутим минуциозност нри изради икона, као такових, очекује се с правом не само због тога, што то захтева светиња места, у коме се налазе, и сврхе, којој су намењене, него и та околност, што се н. пр. особито престоне иконе гледе из непосредне близине, а ту онда не може даљина да допуни (или боље рећи забашури) оно, чега на "слици управо и нема. И баш за то, што св. Стеван Дечански у том погледу одваја од већине осталих икона, изазива код мене и веће признање. — Иначе сам мишљења, да овом светитељу не би било место баш међу престонима, јер у ове, осим Јована Претече и храмовног свеца долазе само светитељи епископи. Исус Хрисшос је приказан како стоји пред својим престолом, као и Богородица, левом руком држи шар земаљски, а десницом благосиља. Само што је Богородица обувена, а Христос је бос. Признаћу радо да је уметнику пошло за руком, да лику и држању Христовом прида извесну достојанственосг, која је, као и девичност и чистота код Богородице, сопсШто вше диа поп за добру слику Христову. Али и онога, што би требало да донекле сведочи о божанству, о премудрости, благости и осталим божанским својствима — ја не налазим на овој слици. Тако и она достојанственост, које има на њој, не долази као природна последица мало час наведених божанских својстава Христових него као носледица нечега, што се у новије време виђа код неких млађих калуђера-дворјана и свештеника, наиме: неке гиздавости у држању главе и тела, дотеривања положаја косе и облика браде и т. д. Осим тога, и ова тако важна икона сведочи о оној мало час поменутој небрижљивости при изради одела. Св. великомученик Ћорђе (храмовна икона) цриказан је гологлав у лепом оделу римскога војводе, са копљем обгрљеним десницом, која
почива на крсту на грудима (символ хришћанског му веровања), и са шлемом на левици. Поглед му је унрављен на гледаоца. Под ногама му побеђена аждаја, а иза њега, у позадини, види се леп, романтичан и иитом предео. Многима је ова икона врло лепа. Па, јесте лепа. Само не могу а да не забавим на, њој пре свега то, што је св, Ђурађ не само врло млад , него и женског лика.* Како се то слаже са војништвом и (већ!) војводством свечевим? Ако се нрилика свечева хтела (као шго и треба!) у лепои облику да прикаже, зашго да, није у мушкој леиоти приказана, кад је само такова ленота овде умесна? Па ни држање Јовановићевог Ђурђа не свиђа ми се. Светитељства, непоколебивости у вери и скромности хришћанске ја на њему не видим. Држање му је више гиздаво него јуначко, донекле разметљиво. Неки погледавши ову икону узвикнуше: Као Сигфрид у Бургу ! То јест, приказан је, као што приказују Сигфрида на бечким позорницама. у оиери и „Бургтеатј у". Ако се Јовановић заиста угледао на „Сигфрида у Бургу" онда је еасвим разуаљиво, зашто му је св. Ђурађ оваки какви јн: у његовој појави збаља има нечег театралног. Осим тога, не свиђа ми се ни то, што је и Паја Јовановић усвојио досадашњи начин приказивања попришга, на коме св. Ђурађ савлађује аждају. Зар та чудовишта да живу и пресрегају јунаке на питомим равницама или цветним обалама, мирних речицч, или питомим зеленилом и шумарцима обраслим брежуљцима? Прикладнији ми је и символичнији ириказ, у коме у последње време ириказује Урош Предић св. Ђурђа, анаиме: У некој урвини пред големом стеном, из које зјапи мрачна пећина (мрак, незнање) стоји свети великомученик. Под ногама му свладана аждаја (незнабоштво и његово насиље), која је на њега из оне пећине навалила, али коју је он савладао (својом сгалношћу у вери). Изломљено бојно копље, обо.јена крвљу земља и последње самртно грчење ажда.јино сведоче о мало час довршеној борби. Сам светитељ, красан млад јунак (али не ииак шипарац), није се понео својом победом, него скинувши шлем с главе подигао очи, нуне захвалности, небу горе . . . * У стању сам указати баш на две даме у Новом Саду, које веома диче на овог Јовановићевог св. ТЈурђа.