Српски сион

&?. 22.

^МОМ ОиОМ

а*р. бђ9.

разболу јетра, бубрези, срце, мозак и живчани систем. Он наводи да је „Кендер истражио деловање малих оброка Г алкохола на интелект деце у старости од 6 —15 година, па је нашао, непобитно доказао, да алкохол ствара изванредан лабилитет дечјега живчаног сустава, отушвење душевних епособности, пренапетост и ослабљење моћи мишљења, растрешеност, немар, умор, поспаност; да штетно делује на ћуд и значај, те се ра^а дрзовитост, непослушност, . , . код оваке се деце обично рађа прерано и сполни нагон, превремена зрелост". Алкохол је дакле зло какових је мало у свету, па ипак река ове заразе тече, расте, буја, шири се, али и носи и дере све што стигне — па тако рећи и без уставе. А и какво чудо, кад државе ив алкохолизма граде капитал, а шире масе народне немају ни појма о томе да је алкохол отров, а сувише љуљушкају се у уверењу да је окрепљујући и освежујући медикаменат — па и за децу. Део интелигентнијег друштва труди се до душе, да постави уставе и бране овој I бујици. Отуда друштва абстиненцера, темперенцера у иноземству, а ме^у нама антиалкохолична друштва „Побратимство" у Фочи, и срдачном добродошлицом поздрављени „Спас" у Сомбору. Добар почетак и у добри час, а Боже дај да се из овога заметка развије борба оштра, борба на све четири стране, рат очајан, рат алкохолу, рат уверењу да он окрепљује и да уроди плодом здравственога напретка нашега народа, плодом испражњења болница, лудница, казниона, које према статистици добрим делом и алкохол пуни. До данас антиалкохолизам — бар код нас — имаде свој извор у приватној иницијативи; званични кругови као да још неувиђају потребу антиалкохолистичке акције. Радосна је новост наредба угарског министра у погледу борбе против алкохола у школским уџбеницима, коју ће без сумње наша стручна школска анкета прихватити и оживотворити. 5 Школа би била моћан фактор у • Срп. М. Гл. 16. ш.

борби тој. Њен посао не би смео бити само негативан у томе правцу т. ј. да укори, казни, посаветује дете за које дозна да се олкохолизира него позитиван, намеран, с планом удешен утецај на неразвијено дете, да га развије у правцу, да самостално одбија и помисао на пиће жестоких пића, својом снагом и из уверења. У ову сврху потребно би било у школске уџбенике унети серију антиалкохоличких чланака или штива, у којима би се по могућности у конкретизованом облику износила штетност алкохола по здравствено, морално, и материјално стање човеково. Учитељство би пак требало примити антиалкохолистичку наставу као ствар љубави своје спрам повереног му подмлатка, који под честим дејством отровног алкохола љуто страда, и као потребу срца, које код правог васпитача куца за срећу и напредак васпитаника; — нипошто пак кзо нови терет и дужност, него као наравни развитак наставног организма. Када се јавни насади поверају пажњи публике, како да антиалкохолизам код деце не препоручимо пажњи учитељства и' школе бар ? ! Но • ако посмотримо постојеће уцбекике — читанке у комуналним школама Троједничким у светлости антиалкохолизма, чудом ћемо се зачудити. У три књиге уџбеника, читанкама II. III. и IV. разреда — осим једног јединог изузетка 6 — нигде ни спомена о отровности алкохола, напротив не пропушта се навести као да је чашица жестоког пића нека окрепа, тако у читанци II. раз. 29. 70. чланак. На почетку сваке читанке згодно су одштамаани „школски прописи", колико користи када би деца чим отворе читанку на том видном месту, међу школским прописима читала фетом наштампане речи: деца не смеју нипошто пити жестока пића, јер у њима има отрова. Кад већ школски уџбеници уз „дивљи першун, велебиље, бунику, отровне гљи = ве", не војују и нротив алкохола као отрова, који је узрок не само силних бо6 Читанка IV. равреда. „Цјесј! в 1 о 1 уоп па е1о!и.