Српски сион

С тр. 668.

ОРПСКИ СИОН

Б р . 22

допрвносити особе, које тој црквст или верозаконској заједници не припадају, само у толико, у колико та дужност извире из стварнога патроната, из иних реалних терета, или је основана на нриватноправној подлози или је вапокон грунтовно осигурана. §. 5. У колико су намети, пристојбе, приноси и подавања у ::орист законито признатих цркви и верозаконсквх заједница, њихових опћина и службеника основани на закону или обичају, или на оризнатом статуту, или су установљени с одобрењем надлежне управне области, утериваће се путем полвтичке оврхе, уз об државање прописа постојећих за поједину врсту тих даћа. Исто тако даваће уаравне области своју помоћ при оврси одлука надлежних области законито признатих цркви и верозаконских заједница према свећеницима, службеницима и управним органима њиховим, којима се они са службе и надарбине односно плаће или с управе црквеном имовином одстрањују, или свргавају, или на њихово место успостављају или којима буду пресуђени на ношење трошкова, поведена против њих постуика, или којима се предузимају мере за осигурање уредне управе црквеном имовином, у колико су такове одлуке у складу с постојећим грађанским законима и с црквеним у краљевинама Хрватској и Славонији ваљани* црописима. §. 6. У опћинама или градовима, где би се из опћинских средстава давала припомоћ у богоштовне сврхе, треба да у таковој припомоћи учествују у праведном размеру све вероисповести, које у подрунју града или опћине постоје. §. 7. Предстојници, службеници и припадници једне цркве или верозаконске заједнице не смеју вршити функције богослужења ни душобрижништва над припадницима друге цркве или верозаконске заједнице, до ли тек у изнимним иригодним случајима, ако буду на то по овлаштеној особи нарочито иозвани, или ако им је вршење такових функција и без нарочитога позива допуштено по правилима те друге цркве или верозаконске заједнице. Функције извршене унаточ тим одредбама немају правне ваљаности, па имаду области на молбу повређене приватне особе или верозаконске заједнице, пружити сходну помоћ. §. 8. При женидбама међу припадницима

разних кршћанских вероисповести, може се привољење на женидбу очитовати пред душобрижником вереника или веренице. При таквим женидбама имају наповеди бивати у цркви једнога и другога заручника. §. 9. надлежни душобрижници дужни су, ако намераваној мешовитој женидби нема запрека основаних на женидбеном закону, обавити и наповеди, чим буду за то замољени и потребите им исправе предложене, те о томе зарЈЧНику своје вероисповести издати уредовну сведоџбу. §. 10. Не ће лн душобрижник једнога, заручника, да обави наповеди намераване мешовите женидбе; то су у случа.ју, ако оба заручника бораве у истој управној опћини, довољне наповеди тек од душобрижника другога заручника уз нисмену сведоцбу сведока о томе, да је дотични заручник пред њима замолио свога душобрижника за обаву наповеди, а потоњи је то ускратио. Ако пак заручници не бораве у истој управној опћини, обавиће на темељу такове сведоџбе нановеди она управна област I. молбе у подручју, које има уредовно средиште душобрижник који не ће да обави наповеди. §. 11. Не ће ли један од душобрижника, да изда заручнику своје вероисповести писмену сведоџбу о уредно обављеним наповедима за његову страну, овлаштен је душобрижник другога заручника, обавивши нановеди, иредузети венчање ва темељу писмене сведоџбе двају сведока о томе, да је дотични заручник пред њима замолио свога душобрижника за сведоџбу о обављеним наповедима, али му је такова сведоџба ускраћена. §. 12. Сведоци, који не знаду писати, могу своју изјаву у случају прве алинеје §. 10., те §. 11. дати у записник код душобрижника, ко.ји има да обави венчање. На место писмене сведоџбе по другој алинеји §. 10 , довољна је свагда и записничка изјава сведока код дотичне управне области. Сведоци треба да буду пунољетни мушкарци, са сталним пребивалиштем у дотичној жупи. §. 18. Иротив вереника, женидбених сведока и душобрижника, који судјелују код венчања особа разних кршћанских вероисповести, а да нрб тога нису обављене нановеди по иропису §. 10., или да није предлежала